ŠTO da ne KAŽEM – DA JE, KO ŠTO NIJE……..

Gradski Portal 018 – 08.04.2019

Još uvek me drži priča o devojci koja je pala sa zgrade I izgubila život zbog jednog snimka, zbog jednog glupog selfija i glupog načina života svih nas koji smo „utripovali“ da smo srećni sa svim onim, što nam današnjica pruža. Sa svim lažnim vrednostima i izmišljotinama koje nam kradu porodicu, rođake, prijatelje, dušu nam kradu….a eto i živote su počele da nam uzimaju.

Da je, ko što nije…….devojka koja je bila na krovu zgrade, bila bi , možda, u nekom parku, na nekom keju, bilo gde bi bila držeći se za ruku sa momkom, uživajući u trenucima koje s njim provodi i ne razmišljajući ni o kakvom selfiju, jer se u takvim trenucima o tome nije razmišljalo. Volelo se, i uživalo u ukradenom , za koji minut više od dozvoljenog, vremenu.

Da je, ko što nije……devojka koja je bila na krovu zgrade bila bi, možda, sa drugaricama u nekoj poslastičarnici ( ili kod kuće, sasvim je svejedno), pile bi kafu, prepričavale dogodovštine iz proteklog dana, poveravale se jedna drugoj, radovale novim ljubavima, ili zajedno tugovale zbog izgubljenih. I jedva bi čekale da se ponovo vide, jer nema ničeg lepšeg od ćaskanja sa drugaricama, od smeha ili suza koje se sa njima dele.

Da je, ko što nije…….devojka koja je bila na krovu zgrade bila bi, možda u bioskopu, gledala bi neki od omiljenih filmova, gurala jednu ruku u kesicu sa kokicama, dok druga miruje u nečijoj ruci kako ne bi poremetila lepotu uživanja u dodiru onog koga voli.

Da je, ko što nije…….devojka koja je bila na krovu zgrade bila bi, možda, na nekoj igranci na kojoj ustreptalo čeka da je baš ON zamoli za ples, na kojoj blista u novoj haljini, sa novom frizurom i šminkom koju je pre toga skidala i stavljala više puta

ne bi li bila što lepša, za nekoga. I nije joj bio potreban selfi, pogledala se je ona u ogledalu, i zadovoljstvo viđenim bilo je sasvim dovoljno.

Da je, ko što nije…..devojka koja je bila na krovu zgrade bila bi, možda, još na hiljadu drugih mesta, ali na vrhu zgrade sigurno ne bi, i sigurno ne bi otišla u smrt.

Da je, ko što nije…….ali nije. Nije, jer smo izabrali da živimo drugačijim životom, da zaboravimo sve što je ljudsko, da uništimo sve što nam po prirodi stvari pripada i krenemo putem koji nas vodi u potpuno otuđivanje, odljuđivanje i u neki novi svet, neprimeren čoveku kome je dato da u životu, pored ostalog, i uživa.

Mi danas nemamo slobodu izbora, za nas biraju drugi. Nameću nam bezvredne vrednosti, ispiru nam mozak glupostima, upropaštavaju nam živote, i ubijaju dušu.

Ne može da se vrati ono što je bilo, reći će neko. Naravno da ne može. Ali ne mora ni da se izgubi ono što nam je kao ljudima dato, i što je neprolazno – kakva god vremena bila. A izgubilo se.U traganju za boljim svetom, mi smo zapali u ćorsokak i izgubili sebe. Misleći pri tom da smo nešto mnogo pametni, nešto mnogo savremeni, nešto mnogo moderni, nešto mnogo IN……..

Ma ništa mi nismo. Mi smo danas obični zombiji,koji lutaju svetom, pa kud zalutaju. A ponekad, eto, zalutaju i u smrt. Nepotrebno, i slučajno.

A imali smo slobodu uspeha i neuspeha, odgovornost… i mogli smo da biramo.Imali smo tako „malo“, ali smo bili tako srećni! I nismo umirali bez veze.

8.April