Gradski Portal 018 – 21.03.2019
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković ocenila je da su na javnoj i političkoj sceni Srbije već duže vreme sve intezivniji međusobne uvrede, govor mržnje, ponižavajući i uvredljivi stavovi.
U saopštenju povodom predstavljanja preporuke za borbu protiv diskriminacije i govora mržnje koje se odnose na ponašanje političara i medija poverenica je navela kao poslednje primere „vređanja premijerke ali i drugih žena, građana iz unutrašnjosti, novinara, političara sa lokala, ali i vulgarnih verbalnih ispada javnih ličnosti“.
Poverenica je pozvala sve aktere u javnom prostoru na odgovornost i naglasila da veliku ulogu u širenju mržnje, netrpeljivosti i uvredljivih stavova imaju mediji i društvene mreže.
„Kao pojam, govor mržnje je definisan u Zakonu o javnom informisanju i medijima i to u čl. 75 koji pod zabranom govora mržnje navodi da se:“ne sme podsticati diskriminacija idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima.”
Činimo li mi to, mediji mislim? Itekako, čak se radujemo kada možemo da prenesemio nešto, onako sočno izašlo iz usta naših javnih ličnosti, čak – rekla bih – vrlo često svojim pitanjima nastojimo da iniciramo „sočno izgovorene reči“, kako bi mogli da privučemo pažnju građana da nas čitaju, slušaju i gledaju. Ne govorim to neargumentovano. Na milion primera se može dokazati da je baš novinar podstakao govor mržnje kod sagovornika, a onda je priču preneo u svom mediju i učinio je još degutantnijom uplićući u nju razne aktere događaja.
Nije mi ovde namera da pravdam pojedine javne ličnosti, posebno političare, kojima je govor mržnje uobičajeni vokabular. Želim da kažem da novinari imaju u rukama način kako da ga zaustave -ne reagujući na njega i ne prenoseći ga u izvornoj formi. Ali oni to ne čine. Naprotiv, novinarima je govor mržnje javnih ličnosti naprosto pikanterija u izveštavanju. Jedva čekaju da se dogodi, pa da ga stave na naslovnu stranu i naprave BUM u svom mediju.
Niko, ni jednog trenutka, ne razmišlja o tome da se mržnja , na ovakav način, munjevito širi i kroz narod. Mržnju usađujemo u glavu običnog čoveka, koji često i ne zna zašto mrzi nekog, ali ga mrzi jer ga i drugi mrze.
Govor mržnje se spominje u političkom životu godinama unazad. A niko mu nikada nije stao na put, niti je pronašao način kako da ga zaustavi. Naprotiv, negujemo ga i zalivamo – i on je, evo danas, postao nešto sasvim normalno u komunikaciji, nešto bez čega se ne može. Šta vredi , recimo, kritika predsednika države ako nije začinjena sočnim epitetima, kojima se dočarava slika o njemu, stvorena u glavama mrzitelja.
Može li kritika, zasnovana na činjenicama, da se izrekne bez uvredljivih i mrziteljskih reči? Sigurno je da može, a i trebalo bi. Ali oni, koji nemaju činjenice uz pomoć kojih mogu da pobede onoga koga kritikuju, moraju da posegnu za govorom mržnje. Uostalom ko, i u običnoj svađi, koristi taj rečnik? Pa onaj ko je u svađi gubitnik.
Uz govor mržnje ide i povišen ton, galama i nasilje. Pa ne kaže naš narod badava – ko gubi, ima pravo da se ljuti. Ima, ali to nije u redu, posebno ako u priču uvlači i druge, čija namera nije bila mržnja.
21.Mart
