Gradski Portal 018 – 04.02.2019
SNS najoštrije osudjuje nove ispade pripadnika opozicije u kojima ponovo pozivaju na vešanje i ubistvo političkih neistomišljenika. „Ovo je nastavak kontinuiranih uvreda koje dolaze od Đilasovog, Jeremićevog i Obradovićevog saveza“, kaže se u saopštenju.
Teško je zanemariti činjenicu da se istorija ponavlja u svim segmentima života, u politici posebno. U srpskoj politici, najposebnije. Za 20 i kusur godina višestranačja ne naučismo ni slovo A u azbuci, a kamoli nešto više od toga. Bilo je očekivano da se posle raspada Saveza komunista i formiranja više političkih stranaka stranke međusobno ne podnose, zaziru jedna od druge, izražavaju dozu međusobne netrpeljivosti…..Svega toga je bilo, sa nadom retko normalnih pojedinaca u to vreme, da će dečje bolesti vrlo brzo proći i da će Srbija postati demokratska zemlja, slična mnogima sa demokratskom tradicijom u svetu. Ti normalni pojedinci su verovali da će vremenom termini „komunjare“, „ostaci starog režima“ i slični…. nestati, i da će u jednom trenutku svaka stranka voditi drugačiju politiku, sledeći svoju ideologiju, i zalažući se za svoje ciljeve. Pa ko bude bolji, i koga narod prepozna ko svog, taj će imati prođu na izborima.
Hoćeš đavola. Može li nešto u zemlji Srbiji da bude normalno i po PS? Teško, ustvari nemoguće. Država ( a i narod u njoj) nam se, u međuvremenu, delila na SPS-ovce, demokrate, radikale, SPO-ovce, narodnjake……i brojne druge sitne i zanemarljivo sitne političke stranke, čiji su članovi ponekad mogli da stanu u jedan kombi. Sve to nije imalo veze, važno je da si stranka, da imaš predsednika i važno je da si protiv vlasti.
Narod izgubljen u vremenu i prostoru. Zazviždi pištaljka na ulici, eto ga. Da se pridruži, da vikne, da se požali, da traži……Ponekad ni sam ne znajući šta traži, i protiv koga je. Kada svemu tome , kao začin, dodaš „demokratske novinare“ koji u masi lupom traže pikanterije i posebne slučajeve, koji od malo ljudi naprave mnogo, koji su objektivni iako su se svrstali na stranu onih koji zvižde…..onda je slika našeg društva kompletna, i onda je mnogo jasnije zašto smo rušilački, a ne graditeljski narod.
Kada bi se mnogo ljudi ujedinilo, izašlo na ulicu, poredložilo nešto pametno (odnosno pametnije od postojećeg), onda bi sve imalo smisla. Kada ste čuli bilo kakav predlog, stigao sa ulice? Kada ste čuli bilo koje rešenje koje ne mora da bude najbolje, ali mora da bude bolje od postojećeg? Ja se ne sećam. A pred očima su mi bili svi mogući i nemogući protesti od 90-tih do danas.
I umesto da budemo bolji, mi postadosmo gori. Umesto da se u znanju nadmećemo, mi se nadmećemo u glupostima i izgovorenim rečima, koje pozivaju na linč. Bilo koga, svejedno je, nije reč samo o Aleksandru Vučiću. Mi se nadmećemo u izradi vešala.
Svaka čast onome, kome ovakva ideja pade na pamet. Mora da je visoke škole završio i mnoga znanja u njima pokupio, pa kreće sa nečim, nama nerazumljivim . Ali ga sledimo, sledimo ga jer je protiv vlasti. Posmatramo kao borbu gladijatora u kojoj krv pljušti na sve strane, a mi bolesno uživamo u nečemu, što je patologija, što nije svojstveno razumnom čoveku (da ne kažem normalnom).
Ništa se, dakle, promenilo nije u našim glavama od 91-ve naovamo. Samo smo loše u našim bićima doglancali,odnegovali i usavršili, i što je najgore……ponosni smo na sebe, i uživamo u svemu.
Možda ja ne razumem, možda mi je promakla neka lekcija, a ako jeste – oprostite. Biće da sam neuka u priči, i da su me rođene oči i uši izdale.
05.Februar
