Gradski Portal 018 – 16.07.2018
Jovan Milić, srpski humanitarac i osnivač humanitarne organizacije „Nađi Raula“ tokom vikenda je zajedno sa Milošem Sekulićem i Nikolom Stojanovićem iz Saveta za humanitarne aktivnosti Kancelarije za mlade Grada Niša, posetio petočlanu porodicu Cvetanović, koja živi u jako lošim uslovima u Donjem Dušniku, u opštini Gadžin Han. Boban i Zorica podižu trojicu sinova četrnaestogodišnjaka Bobana mlađeg, sedmogodišnjeg Kristijana i malog Vlajka koji ima samo četiri godine. Pored njih trojice, u ovoj porodici živelo je još troje dece. Oni su punoletni, osamostalili su se i otišli iz Dušnika. Na ulazu u porodičnu kuću, do koje se jako teško stiže i gde nema signala mobilne telefonije, Jovana i Miloša dočekala je Zorica Cvetanović, majka ovih dečaka.
„Zahvaljujući dobrim ljudima uspeli smo da ovoj porodici pomognemo sa donacijom u težini od 60kg, oni za narednih mesec dana imaju hrane, slatkiša, a što je najvažnije imaju garderobu i kompletan školski pribor“ – izjavio je Jovan Milić i dodaje, „Ova porodica živi u jako lošim uslovima, bez struje, imaju nešto malo vode u dvorištu i njima je potrebno sve od štipaljki za zavese, pa do ostalog. U kući nema skoro ničeg, osim par starih kreveta i korita u kome se kupaju. Molim Vas pomozite ovoj porodici, oni su gladni, odsečeni od sveta. Bukvalno žive sa zmijama i bubama.“
Mali dečaci nisu skidali osmeh sa lica, a mali Vlajko je počeo da skače od sreće kada je video pakovanje smokija, koje mu je sam Miloš Sekulić ispred Saveta za humanitarne aktivnosti Niške Kancelarije za mlade i otvorio. Dečak je uzeo par zalogaja i spustio se u dvorište te je počeo da skakuće i smeje se. Utučeni dečak je sada postao pravi srećan dečak, dečak koji je počeo da skače samo zato što je pojeo par smokija!
Zorica Cvetanović, majka ovo troje sjajne dece i sama kaže da je veoma teško odgajati decu u lošim uslovima, bez struje i bez hrane.
„Kuća u kojoj živimo je stara, oštećena, neuslovna. U kući nemamo vode, a struju su nam isključili još prošle godine zbog duga od 20.700 dinara. Sada je kamata uvećala taj dug koji iznosi nešto više od 35.000 dinara. Kao porodica primamo novčanu socijalnu pomoć od 19.000 dinara i sa tim jedva imamo za hranu. Deca dnevno pojedu minimum 3-4 hleba“ – kaže Zorica.
Da je kuća opasna za život svedoči i to da je pre par noći otpao i prozor od kuće, te su ga Zorica i Boban zatvorili mešavinom blata, nemavši za cement ili za novi prozor, te je ionako tamna kuća postala još tamnija. Kroz suze, Zorica priča kako ćerku nisu videli godinu dana, zato što nemaju para za kartu do okoline Beograda, gde ona živi.
„Jako mi je teško. Decu nisam dugo videla, čujemo se ponekad telefonom, ali ne možemo da se vidimo. Nemamo dobre telefone, teško je živeti ovako. I oni su otišli trbuhom za kruhom. Evo, pre neki dan je malom u krevet ušla zmija, jedva smo se izborili. Nehumani su uslovi, nehumani! „ – zaključuje Zorica i dodaje: „Ja radim sve, gde me pozovu. Vidite ove žuljeve, kopam grobove i to radim, samo da imamo da prehranimo decu.“
Najstarije dete, Boban, koji od jeseni kreće u Građevinsku tehničku školu u Nišu za svojih četrnaest godina nikada nije imao mobilni telefon. On kaže da mu je potreban bilo kakav mobilni telefon, želi samo da se čuje sa roditeljima kada je u školi.
„Volim istoriju, iz tog predmeta sam bio najbolji u osnovnoj školi. Nisam imao nikada mobilni telefon, a voleo bih“ – rekao je Boban, pognute glave. Inače, Bogdan je ponosno pokazao i svoje medalje sa različitih takmičenja, uglavnom sportskih. Čak je član Planinarskog društva „Trem“.
Miloš Sekulić, inače odbornik u Niškoj Skupštini Grada, takođe je podržao akciju i uključio se u rešavanje ovog problema, a kako sam kaže prvi korak je razgovor sa Načelnicom Nišavskog okruga. Kako sami Jovan i Miloš kažu ovoj porodici je potrebno sve. Od ormara, preko veš mašine i ostalih malih kućnih aparata. Oni koji su u prilici da pomognu, mogu svoj prilog uplatiti na račun Zorice Cvetanović: 200 107870180 09, 18242 Donji Dušnik, a svi oni koji žele da doniraju nameštaj, drva za ogrev i ostalo mogu se javiti humanitarnoj organizaciji „Nađi Raula“, putem sajta www.findraoul.tk . Da li možemo da se ujedinimo i da sijalica u porodičnom domu ove porodice konačno zasija? Da li je jedan gubitak zbog isključenja struje dovoljan?
