„Onome ko ne zna koliko je dobro živeo u Titovo vrijeme, ja pomoći ne mogu. Tita sam doživljavao kao vladara, u njega nisam bio slijepo zaljubljen, ali sam ga volio. Volio sam zemlju čiji je bio predsjednik, pa sam volio i nega. Bio mi je simpatičan, interesantan čovjek. O Titovim greškama sam uvijek razmišljao kao ljudskim. Zaboga, napravio je toliko toga dobroga, pa smo mu valjda mogli tolerirati i poneku grešku! Ne postoji savršen vladar, savršeno društvo u kome smo svi zadovoljni i sretni…
Čitam šta piše veliki Rade Šerbedžija, i pošto spadam u one „koji su živeli u Titovo vreme” ne mogu a da ne klimnem glavom i ne složim se s njim. I ne mogu da se ne prisetim svega što je tada bilo, a bilo je dobro. I ne mogu da se iznova ne iznerviram pri pomisli koliki broj ljudi danas pljuje po Titu i tadašnjoj Jugoslaviji, a da je Tita samo na slici video i veze nema kako je bilo, šta je bilo i ko je bio Tito.
Ne znam ni ja mnoge pojedinosti, ali odlično znam da mi je bilo dobro. Kao i mnogima oko mene. Bili radnici ili seljaci, profesori ili lekari, visoki državni službenici ili političari. Razlika u imetku gore navedenih je bilo, ali je ta razlika bila mala i svako je bio zadovoljan onim što ima, i svestan činjenice zbog čega neko ima više od njega.
U očima mnogih, najčešće onih koji tada nisu živeli i nisu osetili mnoge blagodeti tog sistema, Tito je bio neko ko je sve upropastio, ko nas je doveo do prosjačkog štapa, ko je zakrvio narode na prostoru bivše Jugoslavije, ko je prodao Kosovo…..i sijaset drugih „zločina” koje je počinio, kako bi, nas , Srbe doveo u ovakvu situaciju. Niko mi, doduše, argumentima nije dokazao da je to stvarno tako, a ja priznajem da ne znam. Ni da li je tako, ni da li nije tako. Ali znam da mi je bilo dobro.
„Voleo sam zemlju u kojoj je bio predsednik, pa sam voleo i njega” – kaže Rade Šerbedžija. Pa kako da ne voliš zemlju u kojoj imaš sve, u kojoj dobro živiš, zemlju poštovanu od čitavog sveta, priznatu i uvažavanu na svakom koraku. Pa što onda da ne voliš i njenog predsednika, zar to nije logično?
„O Titovim greškama sam uvijek razmišljao kao ljudskim. Zaboga, napravio je toliko toga dobroga, pa smo mu valjda mogli tolerirati i poneku grešku! Ne postoji savršen vladar, savršeno društvo u kome smo svi zadovoljni i sretni… „ – kaže Šerbedžija.
Ali ne, mi uporno tražimo savršenog vladara, vladara koji nema grešaka, a ako ih ima nećemo mu ih oprostiti. To je naš problem. I u potrazi za „gospodinom savršenim” lutamo godinama padajući i padajući sve niže, bez želje da nešto učinimo, ali sa jakom željom da što više propadnemo kako bi dokazali sve naše tvrdnje – da je Tito loš, da je Milošević loš, da je Tadić loš i da je , danas, i Vučić loš. Samo da ga oteramo sa vlasti i dovedemo novog, koji će takođe biti loš, pa ćemo i njega da oteramo.
„Ko je jednom živio u Jugoslaviji, koja je bila pravedna zemlja, taj, ako je pošten, ima drugačiji kriterij.“ – nastavlja Žerbedžija. Pa ja sam drugari živela u Jugoslaviji i baš zato se, možda, moji kriterijumi razlikuju od kriterijuma onih, koji su se rodili kada Jugoslavije nije bilo. Ali zato s punim pravom sude o svemu i svoje mišljenje smatraju neprikosnovenim.
Neću ja da podsećam, poput Šerbedžije, kako je bilo i kako se je u Jugoslaviji živelo. Digla sam ruke od mnogih dokazivanja pred najezdom galamdžija koji sve znaju i uvek su u pravu, zato što su glasniji i zato što se njihova mrziteljska reč bolje prima. Neka misle da jesu, a ja ću ćutanjem odgovoriti na njihovu buku. Smeta, međutim, činjenica da je ovakav način poimanja stvari zavladao svetom, da se reč onih koji ni reč ni misao nemaju, poštuje i da se lagano uvlače u sve pore života, stvarajući neki novi nakaradni svet, u kojem je jako teško živeti. U kojem svi jedni na druge reže i laju, podmeću nogu i sapliću se međusobno, ne podnose se i mrze.
Kada su Radeta Šerbedžiju pitali na šta misli, toliko hvaleći tadašnju Jugoslaviju i Tita, odgovorio je:
„Na skladan život u višenacionalnoj zajednici, na jednakost, na bratstvo, na tu prednost u razlikama. Da li je, molim vas, neka od država bivše Jugoslavije danas srećnija, uspješnija kao samostalna? Imali smo sreću da živimo u skladu razlika koje su donosile kvalitet na svakom polju.“
Pa, ako nekome i dalje nije jasno o čemu govorim, onda bih ja iznova zaćutala. Žao mi je samo što moram da trpim teror ispraznih mozgova i živim život po tuđem modelu, na koji sam prisiljena izborom upravo takvih mozgova.
27.avgust
