Evropa se brzo, radikalno i zastrašujuće temeljno balkanizuje, kaže bosanskohercegovački pisac Dževad Karahasan.
Prema njegovim rečima, ovo što danas imamo u Evropi jedva da ima veze sa građanskom demokratijom kakvu smo u Zapadnoj Evropi upoznali nakon Drugog svetskog rata.
„U Mađarskoj, Italiji, Francuskoj, Austriji, Holandiji, imate harizmatične vođe i vladavinu pojedinaca koji se prodaju kao harizmatični lideri, a ne vladavinu stranaka.
Poseban je problem, nastavlja on, to što „ti harizmatični lideri nemaju harizmu i pozitivne programe“.
„Oni imaju samo negativne programe, šire strahove i obećavaju da će ljude zaštititi od opasnosti koje niko nije dokazao. Tako će Kurc spasiti Austrijance od islama koji Austriju nikada nije ugrozio, Makron će Francuze spasiti od siromašnih Francuza, a Orban će Mađare spasiti od svega. E, ne možete vi na tome utemeljiti dobru politiku“, istakao je Karahasan.
On istiće da se od početka 21. veka na Zapadu sistematski proizvode strahovi. Strah od ekonomske krize, strah od klimatskih promena, strah od muslimana, od diktature, od gašenja sunca. „Uplašeni ljudi ne čine društvo, uplašeni ljudi su rulja“, istakao je on.
Kad malo bolje razmisliš, čovek je sto odsto u pravu. I po pitanju harizmatičnih lidera, i po pitanju straha. Lideri nekih zapadnih zemalja postali su sinionim za svoje zemlje. Kažeš Orban, ko da si rekao Mađarska. Spomeneš Makrona, a misliš na Francusku.
A biti lider – po definiciji – nije ni malo naivan posao, Dobro rukovođenje se sastoji u služenju drugima. Jaki lideri se lako povezuju sa drugima pokazujući svoju čovečnost. Prihvataju da nisu savršeni i da prave greške (i zaista priznaju da ih prave). Dobri lideri pokazuju saosećanje i prirodnu tendenciju da pomažu drugima. Oni su otvoreni i transparentni, razumeju ljude i njihovu motivaciju, ono što ih pokreće.
Dobri lideri stvaraju odnose poverenja, a ne straha. Taj stav poručuje i pruža osećaj ljudima„Svi smo zajedno u ovome.“
Pošto ne poseduju sve, gore navedene osobine, današnji “harizmatični lideri”svoju harizmu, i vladavinu, zasnivaju upravo na strahu. Strah je preko potreban, kako bi oni nekoga spašavali i time još više učvršćivali svoju lidersku poziciju, zasnovanu na “ničemu”.
A uplašeni ljudi čine rulju, a rulja je kadra svašta da uradi, a posle urađenog nema kajanja…..ćutiš i trpiš, sve dok se ne pojavi neki novi lider, koji je uvek i iznova spasilac.
Hteli to da priznamo ili ne, i mi u Srbiji tako živimo. Evo , zagazili smo debelo i u treću deceniju takvog života ( pri čemu ne računam period druga Tita, jer on je prevazišao sve modele harizmatičnih lidera u svetu).
Uhvatimo se za čoveka u politici ( ne i za program), dižemo ga u nebesa. Posadimo na oblake i čekamo kišu blagostanja. Pošto ona nikako da padne, mi se razočaramo i krenemo u ofanzivu…..da srušimo harizmatičnog lidera. I tako na svakih pet šest godina Jovo nanovo.
Lepo je bosanskohercegovački pisac Dževad Karahasan opisao harizmatične lidere, ali je zaboravio da kaže da se oni ne rađaju. Njih produkuje narod, narod željan boljeg života. I što je najgore u priči, nesvestan da greši, ponavljajući istu grešku, sebi na štetu.
Baš zato će Evropa da se Balkanizuje pre no što će Balkan da se evropeizuje.
21.septembar
