Da smo normalni, nismo, to smo dokazali mali million puta u bezbroj različitih situacija. A tek nam je korona pomutila umove, pa ne znamo ni ko smo, ni gde smo, ni šta smo. Ako zanemarimo naklapanja oko teorija zavere, koja nam okupiraju mozgove dve godine unazad i još nismo stigli do odgovora, ako batalimo “struku” koja nam ide na živce i koju smo okarakterisali kao “nestruku”, ako zaboravimo sve koji su umrli od korone, ako imamo u vidu da se korona ne završava, naprotiv, stiže u novim oblicima i modifikacijama, kažem, ako sve to bacimo iza leđa, šta nam je ostalo? Ostala nam je naša zdrava pamet, koja sudeći po našem ponašanju, i nije baš zdrava.
Ne zanima nas ovih dana broj obolelih (iako je u padu), broj preminulih, ne zanima nas omikron koji se uselio u više od 100 zemalja i kucka i na naša vrata, nas zanima Nova godina, i bezbroj slava oko nje. Nikoga brate ne zanima ono što se događa, kad lepo znamo da stiže Nova godina, i ostali praznici. A zna se kako se u Srbiji praznuje. Tu smo jedino revnosni, u praznovanju mislim. Restorani ladno reklamiraju dočeke, lokalne zajednice okupljanja po trgovima, turistička mesta trodnevne aranžmane, ladno kažem, ko da se ništa ne događa. A pri tom, Krizni štab se još uvek nije oglasio da kaže – može li ili ne može. Ma ko šiša Krizni štab, ako će Zorica Brunclik da peva na trgu? Pa neće sebi valjda da peva, nego nama.
Mnoge zemlje se ponovo zaključavaju sve do negde pred kraj januara dok se ludilo ne stiša, one se zaključavaju a nama, po običaju, to smešno. Za prelazak granice važe stroža pravila, ali ako je Srbin rešio da krene u Italiju, recimo, ima da nađe i zelenu, i crvenu, i narandžastu propusnicu, ima da pljune pare i za PCR test, samo da ode tamo gde je naumio. Merak cenu za Srbina nema, a i inat mu baš proradi kada neko kaže da je nešto zabranjeno.
Gde je tu briga o sopstvenom zdravlju, pre svega? Manimo sve oko nas, jer smo se i na tom polju pokazali kao sebičnjaci. Brinemo li mi za sebe, za svoje zdravlje, u krajnjem i za svoj život. Ma i za to nas baš briga, sve dok ne zaglavimo, sve dok se nama ili nekom našem nešto ne dogodi. E, onda su nam krivi svi – i svetski poredak, i država, i Kon, a bogami i komšija koji je u liftu bio bez maske i kinuo u nas. Tada sve znamo i u sve se razumemo. I ništa nam više nije neozbiljno ni smešno, ali smo zbunjeni i razočarani što nikoga nije briga za nas. Pa nije, jednako kao što i nas nije briga za druge.
Ta briga nam nedostaje u ovoj situaciji. Briga za nas. Za sve nas, kako bismo preživeli i živeli. A Novih godina će biti, i
Svetih Nikola i svih ostalih svetaca, neće sve to da nam pobegne. Ali nas, možda, koliko sutra neće biti. Jeste li razmišljali o tome, pripremajući se da odete na trg, u kafanu, ili neku drugu zemlju da proslavite Novu godinu? Ako niste, razmislite pre no što krenete. Nije bez veze, verujte mi na reč. Ako prijateljska reč ima kakvu vrednost.
23. decembar
