Minimalac od 300 evra svakom zaposlenom. Još po 20 evra svakom građaninu Srbije. Po 5.000 evra za svako novorođeno dete, najavio je ovih dana predsednik Aleksandar Vučić, gostujući na TV Pink.
“Mora da će brzo izbori” – čujem komentare. “20 evra, prekršio se”, kažu neki. “Znaš kada ćemo da vidiimo 5 000 evra za svako novorođeno dete”, podsmevaju se treći.
A ja se pitam, što smo bre brate tako zluradi, i što ne uspevamu da razlučimo netrpeljivost i mržnju od realnog stanja. I što uvek mešamo babe i žabe, prelamajući kroz lični stav, koji je negativan prema Vučiću.
“Eno ga, obilazi tamo mostove, puteve i fabrike, a grad sve ubi. Jel misli on na poljoprivrednike”. Kad obilazi poljoprivrednike, onda im se šlihta. Kad radi ovo, trebalo bi ono. I obrnuto.
Dobro, odvajkada je važila ona da se “svetu ne može ugoditi”. Ali mi smo ga brate preterali. Neki MI hoću da kažem, ne svi. Razumem ja kada političari obećavaju i lažu. Kada ne ispunjavaju obećanja. To je u redu. Po njima i treba opaliti. Ali ovaj ne laže, sve je dokazivo i sve se vidi. Sve može da se proveri. I izgrađeni autoput, i fabrika, i bolnica, i obdanište, i obećane pare u džepu, sve je proverljivo.Pa u čemu je onda štos? Ne znam. Biće da je u bolesnoj mržnji prema čoveku koga, pošteno, ne moraju svi da vole, ali mogu da poštuju ono što je uradio. A jeste, nemojmo da se lažemo i foliramo. Uradio je i za one koji ga vole, a i za one koji ga mrze.
E sada, ne bi sve bilo tako strašno da se mržnja ne širi i na Vučićeve saradnike i partijske dugare. Pa sve što “miriše” na Vučića iz momenta je crno, grozno, odvratno i ispunjeno mržnjom.
Neki od nas, po di foltu, mrze i gradonačelnicu Niša, Draganu Sotirovski. Izvuku iz malog mozga razlog za mržnju, i mrze. Uopšte nije bitno šta ona čini za grad, uopšte ne poredimo kako je bilo juče a kako je danas, uopšte ne proveravamo je li ono što je rekla uradila i kako…..mi imamo svoje razloge za mržnju, i prosto mrzimo.
Ako već utvrdimo da je obećano i urađeno, e onda mu nalazimo manu. Nije dobro urađeno, nije trebalo tako, nego je trebalo onako kako smo mi zamislili.
Ponekad mi takav naš odnos prema stvarima i ljudima deluje kao prokletstvo. Ukorenjeno u ljudima da ruše, umesto da grade, da odmažu, umesto da pomažu. Kada bi barem ćutali, bilo bi mnogo bolje. Da ćute i čekaju trenutak kada će oni biti u poziciji da grade, pa da pokažu svima tu svoju sposobnost i umešnost na delu. Ali neće oni to, čak i ako im se ukaže prilika. Ne da neće, nego ne mogu i ne umeju. Takvi ljudi su umešni samo na rečima, kojima truju okolinu šireći laži i mržnju i zagađujući okruženje svojim nakaradnim razmišljanjima. Strašno je to što je okruženje vrlo podložno ovakvoj pojavi. A rezultat? Pa rezultat je usporavanje pozitivnih promena i kretanja, odlaganje tog boljeg sutra ka kojem idemo usporenim tempom, jer neko sapliće.
“Niko ne može da te upropasti, kao što sam sebe možeš”, stara je izreka. I primenljiva na naše podneblje više nego na bilo koje drugo. I gori od nas u nevolji jedni drugima priskaču i pomažu. Mi u nevolji guramo jedni druge da propadnu, ako je moguće do samog dna. A uzdizanje ometamo, e to već ne znam iz kojih razloga, a vala mi nikada neće ni biti jasno.
Sve bi bilo drugačije da smo mi drugačiji. Da malo drugačije razmišljamo i malo drugačije radimo. I da se uhvatimo u kolo, pa makar da jednu ciglu donesemo, i to je od nekakve vajde.
“Pre nego što popravite svet, popravite česmu u svom stanu. Svet bi bio mnogo srećniji i lepši kad bi svako samo popravio česmu ili makar zube” – reče naš mudri Duško Radović. Al, ko ga šiša, ko da je pa bio neki pisac – rekli bi ovi, gore navedeni mrzitelji.
27.juli
