Može li jedan ćovek da manja svet? Ne može, reći ćete ko iz topa. Epa može, svako od nas može da menja svet ako hoće. Ali neće, jer misli da je u tako ogromnom svetu jedinka beznačajnija od zrna peska u pustinji. Može, ponavljam, ali može ne samo na dobro, već i na zlo da ga menja. To je jedina falinka tih promena.
Setite se samo koliko puta ste vikali na svoje dete samo zato što ste se s nekim posvađali na poslu, a taj neko se s nekim takođe posvađao u autobusu, a ovaj je opet u autobus ušao nadrndan zbog nečeg ili nekog desetog…….i zaraza nezadovoljstva se širi gore i brže od koronavirusa.
Imajte na umu da i dobro može jednako da se širi. Ako ste ljubazno nekome rekli dobar dan ili nešto učinili za njega, on će biti pod lepim utiskom šireći to na druge, i u takvom lancu nizaće se samo pozitivne emocije.
Sve zavisi od pojedinca, kao što vidite. I od sticanja imuniteta prema lošim stvarima i pojavama. Na našu nesreću, mediji nam danas u tom procesu mnogo pomažu. Pre bi se reklo odmažu, no pomažu. Zato što lančano prenose negativne stvari i šire ih, posebno na društvenim mrežama, munjevitom brzinom. Otvoriš oči ujutru, i već si na udaru raznoraznih vesti i informacija od kojih se, najblaže rečeno, kosa diže na glavi.
Pa pogledajte samo ovu situaciju sa koronavirusom. Mediji u prvi plan stavljaju ružne stvari. Obolele, mrtve, teške priče pojedinaca koji su se sa koronom borili i izborili, upozorenja, opasnosti koje nas vrebaju, život koji nas očekuje…..crnilo do crnila. Niko, brate, da nam progovori i o onoj drugoj strani, o slučajevima i događajima koji ulivaju nadu i obećavaju da će biti bolje. Nama to sada treba. Treba nam da čujemo priču u kojoj su ljudii (a ima ih podosta) na lak način prebrodili bolest, u kojoj se neki čak i šale na račun korone……treba nam jer je to slika drugačija od one prve, morbidne do koske. Nije to zamagljivanje stvarnosti, to je naprosto ulivanje nade da bi se lakše opstajalo. A smeta li nekome ulivanje nade, moliću lepo? I je li nam bolje ako nam neko kaže: aha, i zdravi, potpuno zdravi ljudi umiru od korone. Što neko ne govori o onim slučajevima, u kojima su ljudi stariji od 90 godina preživeli i oporavili se. Što, pitam ja vas, pošto ne znam odgovor.
I to su priče o korona virusu, ali iz drugačijeg ugla. Iz ugla, koji medijima nije zanimljiv. A trebalo bi da bude. Zato što ovakve priče stvari čine normalnim. Zato što otvaraju mogućnost da se o svemu trezveno razmišlja. Zato što ne lažu, ali ulivaju optimizam, a on je većini uplašenog naroda itekako potreban.
Može jedan čovek da menja svet, itekako može. Samo ako ne dozvoli da uđe u šablon nenormalnih, u savremenom svetu, pojava. Ako bude svoj sa svojom trezvenom glavom, mislima u njoj i izgrađenim stavom, itekako može da menja svet.
Mali sam ja da bih menjao svet, reći ćete. Pa i seme je malo, ali iz njega izraste drvo, veliko drvo. Iz svakog od nas mogu da izrastu velike stvari, začete u malim. U jednom sasvim beznačajnom „dobro jutro komšija, kako ste danas”. Od nas i tog dobro jutro komšija sve počinje, samo što nam nekako te sitne sitnice mnogo teško padaju. Lakše nam je da se prepustimo masi koja nas nosi tamo, gde ona hoće i gde je naumila. A što ne bismo jednom i mi hteli. Da promenimo sebe, pa i svet.
26.juli
