Dogodilo se u Hrvatskoj, nije u Srbiji, ali svejedno je. Dogodilo se ljudima koji su, očigledno je, na svim prostorima samo ljudi a potom sve ostalo …..Hrvati ili Srbi, crni ili beli, katolici ili pravoslavci i sve ostale podele koje su, opet, izmislili ljudi. A ljudi se, život potvrđuje, dele isljučivo na dobre i loše, na ljude i neljude, a sve ostale podele su manje više nevažne.
Teško povređena dvoipogodišnja devojčica iz Nove Gradiške koja je pre nedelju dana primljena u zagrebačku Kliniku za dečje bolesti, preminula je ovih dana.
Lekari su se danima borili za život devojčice koju je majka dovela u bolnicu u Novoj Gradiški. Rekla je da je dete palo, ali ubrzo je otkrivena strašna priča. Devojčica je, osim teških povreda glave, imala i modrice po telu različite starosti i svrab, pa su lekari odmah posumnjali u priču. A sumnja se da je dete zlostavljano od novembra 2020. do 31. marta 2021. I za ostalo troje dece koja su oduzeta iz zajedničkog domaćinstva sumnja se da su bila zlostavljana duži period. Zlostavljana od bioloških roditelja, da bude jasnije.
Da bi bilo još jasnije – devojčica je od trećeg meseca života, kada je takođe bila zlostavljana od svojih roditelja, dodeljena hraniteljskoj porodici u kojoj je živela dve i po godine. U kojoj je voljena, mažena i pažena i odakle su je socijalni radnici „oteli” i vratili biološkoj porodici. Sve po Zakonu, naravno. Hrvatskom ili srpskom, kažem ponovo, svejedno je. Jer i zakon u krajenjem prave ljudi, koje podelismo na dobre i loše, pa ga naprave po svojoj meri. Smatrajući da kada kažu : to je po Zakonu, stvar je rešena. Sebe su oprali, stvari raščistili, još bi na kraju ispali veliki legalisti, jer su sve vradili „po Zakonu”. Zakonu ljudskom, koji je neretko nakaradan i besmislen.
Hranitelji ove male devojčice, koje je ona volela iznad svega a i oni su nju pored svoje dece voleli iznad svega, su skrhani bolom posle ovog događaja. I preklinju sebe što se nisu usprotivili kada im je devojčica bukvalno „otimana” iz ruku, što su dozvolili da ode onima koji su je rodili, jer Zakon kaže da je tamo njena prirodna sredina za život, i još kaže da njeni nasilni roditelji, više nisu toliko nasilini. Eto, pratili su ih i uočili da su se nasilnici „popravili”. Jer, da nisu dozvolili, da su se usprotivili kao što su se u Blacu usprotivili, možda bi sada malena bila živa, i možda bi sve bilo drugačije.
Zašto sve ovo govorim? Zato što po Zakonu često ne znači i najbolje i ne znači uvažavanje i poštovanje ljudskih zakona. Pa i Božijih, ako baš hoćete, premda u njih možda ne verujete. Ali kad se kaže Božiji zakon, nikada nije bilo da taj zakon nije valjao. Ljudski zakoni su kvarljiva roba, bezosećajni i neretko uvrnuti. Ali neko kontroliše njihovo poštovanje, slepo ih sledi i ponaša se po propisano. Kad bi se tako poštovali svi zakoni ljudski, a mnogi su razume se dobri, mnogo bismo drugačiji svi mi bili. Ali ne poštuju se takvi zakoni, zakoni koji zadiru u ljudskost i empatiju , stvari koje propisani zakoni ne prepoznaju.
Pa pošto ih ne prepoznaju, mala devojčica iz Hrvatske je mrtva, a mogla je sasvim lako da bude živa i da se danas igra i smeje, radujući se onima koji joj nisu biološki roditelji, ali su njoj bili više od toga. Neki zakon joj je oduzeo pravo da joj mama i tata budu oni, koje ona voli i koji nju vole. Pa je Zakon propisao da treba da bude vraćena nazovimo to „pravim roditeljima” koji su joj vrlo brzo, posle ponovnog maltretiranja, smrskali glavu. Rođeni roditelji svom detetu smrskali glavu! Bolesni ili nisu, to sada nije važno. Mnogo je važnije zašto neko to nije procenio i ocenio.
Kad su je oduzeli roditeljima socijalni radnici su procenili da je ostanak u biološkoj porodici bio visokorizičan po nju, ali pošto je po njihovoj proceni taj rizik smanjen na srednji, dete je vraćeno porodici. Devojčica je u biološkoj porodici mesecima bila zlostavljana, a čini se da je Centar za socijalnu zaštitu to znao, ali da niko nije reagovao, ističe hrvatski portal Index.
Da je bilo grešaka, piše Index priznali su i ministar Josip Aladrović, čiji je to resor, kao i direktorka Uprave za porodicu i socijalnu politiku Marija Barilić.
Priznali, bilo grešaka……ma koga sada briga za to. Sme li da se greši kada je nečiji život, ili kada su nečija osećanja u pitanju? Posebno kada su deca u pitanju. Hoće li jednom neko da počne da razmišlja trezveno i pre no što se dogodi bilo šta ružno? Hoće li neko da koristi te, nazovi postojeće službe raznoraznih psihologa, sociologa, predagoga i šta ti ja znam, a ne da sa žaljenjam konstatuje da je dete umrlo i da su radnici pogrešili. “Izvinite što smo zbog svoje nemarnosti i nehaja nekoga ubili”.
Stvarno ne razumem, a ujedno sam srećna što su ljudi u Blacu digli galamu i sprečili loš ishod po decu, u ovom našem slučaju. To, međutim otvara pitanje: Da li svi treba uzimamo stvar u svoje ruke? Ili nešto treba korenito da se manja u sistemu.
07.april
