„Od skupljeg skuplje, pa još tri puta: Za ležaljke u Crnoj Gori i 450 evra“, čitam i ne verujem šta čitam. Tražim rubriku: Verovali ili ne. Istražujem da se , možda, neko ne šali. Kopam po tekstu da pronađem „Aprili li“ (iako nije april), ali nema. Bezuspešno. To je to što čitam, pa nastavim da čitam krsteći se obema rukama.
Mnogima je privukla pažnju cena od 150 evra za ležaljke u Budvi, ali daleko od toga da je to najskuplje što Crna Gora nudi.
Grad Tivat jedno je od skupljih odmarališta na crnogorskom primorju, te kada se zabroje zvezdice u nekoliko luksuznih odmarališta i oko ovog mesta, sa njima se očekivano nižu i stotine i hiljade evra potrebne za uživanje samo na jedan dan. Žurka uz terase sa bazenima, ležaljke-kreveti i usluga na plažnom baru hotela sa pet zvezdica mame najviše Italijane i Kazahstance. Ali, neće da se izgube ni ovi naši, novokomponovani.
Za ovaj „provod” potrebno je izdvojiti minimalno 160 evra. Preciznije, 80 evra za rezervaciju barske stolice, ali samo uz uslov da na piće potrošite 80 evra. Ne može samo da se sedi za 80 evra, ima i da se pije za dodatnih 80. A kome ta i takva barska stolica nije dovoljna za “dobar provod”, ima on zanimaciju na plaži. Krevet za dvoje, čija je dnevna cena „simboličnih” 450 evra. A ukoliko se još uvek niste onesvestili, i u stanju ste da me pratite, u ponudi ima još pikanterija. Italijani slove za goste najdubljeg džepa, a gosti često znaju i da se međusobno nadmeću u trošenju, pa se popije i po nekoliko flaša pića, a cene flaše pića idu i do od 9.000 evra. A kao da to nije dovoljno, tu su i „performansi“ u kojima se ne popije ni kap skupocenog alkohola, već se gosti njime polivaju. Ceh za kupanje u šampanjcu „izađe“ i na nekoliko desetina hiljada evra.
I dalje ništa ne verujem i delujem sebi ko da sam pala s Marsa, a onda shvatim da sve ovo neko negde radi i plaća. I shvatim da sve manje shvatam postojeći svet. I počnem da razmišljam o sirotinji koja nema za parče hleba, o deci koja umiru jer nema para za lekove, počnem da mozgam o svima onima, koji su takođe ljudska bića, a žive ko skotovi. I počnem, naravno, da šizim u sebi i da ključam, i da psujem i svašta nešto, što nije primereno u normalnim okolnostima, ali u ovima, u kojima jesam, jeste normalno. Što ja ne bih psovala na glas, ako neko već može da se kupa u šampanjcu od nekoliko hiljada evra, i nikom ništa. Niko o njemu ništa ne kaže, ali meni će reći da sam nevaspitana. Epa, baš ću da budem.
Nemam ja ništa protiv onih koji imaju. I sasvim je svejedno kako i zašto imaju, jer je i to danas tema o kojoj se ne govori. Šta te briga što ima, i ko je tebi kriv što ti nemaš. I ne mogu svi da budu jednaki. Dobro, razumela sam. Ali i dalje ne razumem takvo „sairenje” na račun siromašnog sveta. Bahato ponašanje zarad dokazivanja moći. Moći, zasnovane na parama i ni na čemu drugom.
A onda se jave ti „neki” da nam popuju i drže nam predavanja. Da ispravljaju krive Drine, sistem i svet. Da uče sve nas pojedinačno, a i državu u celini kako treba i šta treba. I da „deca ne smeju da se leče SMS-om, nego država da plati to njihovo lečenje”. Nije na takvima da nas uče životu. Ako su toliko pametni, neka preskoče jedno kupanje u šampanjcu, pa neka spasu život barem jednom detetu. Neka vrate nešto državi od onoga što im je omogućila da imaju.
Mi, koji nemamo, i dalje ćemo davati. Onoliko koliko možemo. Jer “ne daje onaj ko ima, već onaj ko je naučio da daje”. A novinari bi mogli malo više da pišu o ovima što daju, a malo manje o onima koji se izležavaju u ležaljkama od 450 evra i kupaju u šampanjcu od nekoliko hiljada. Ako mi dopustite bezobrazluk, ja bih dodala: nadam se da će zaspati u toj ležaljci na suncu, i da će mirno spavati barem nekoliko sati.
12.avgust
