Slušam ovih dana – u autobusu, na ulici, na poslu, svuda – slušam i ne mogu da verujem. Mislim na komentare nas, građana, zbog povratak korone na našim prostorima.
– „Vidi šta su nam uradili, za koji đavo su ukidali to vanredno stanje“!
– „Ko zna koliko je obolelih i mrtvih, kriju od nas. A meni doktor iz Kliničkog centra, dobar prijatelj, rekao…….“
– „Video sam rođenim očima, skidaju plakate sa panoa. Da se ne vidi koliko mrtvih ima“.
– „ I na jesen će nastava biti on lajn, znači znaju oni da je grozno i da će tek biti grozno“.
– „Moja komšinica, fina žena, ozbiljna, vodi računa, a eno – dobila koronu“…………..
Mnogo, mnogo ovakvih i sličnih priča možete da čujete na svakom koraku, a u nastojanju kritičara da pošto- poto pronađu krivca. I po ustaljenoj praksi i nepisanim zakonima, krivac ni u kom slučaju ne može biti u nama. Taman posla, i daleko bilo. Pa mi smo građani „na mestu“, sve radimo kako treba i ponašamo se kako treba, ali oni nisu kako treba.
Uvek, u svakoj pa i u ovoj situaciji, me je zanimalo ko su to ONI, koji nam kvare živote, nama tako finim, lepo vaspitanim i primerenim ljudima? Ko su ONI, sa kojima ne možemo da se, godinama unazad, razračunamo i konačno dovedemo stvari u red. Na svim poljima, pa i u ovoj situaciji sa koronom.
Nije moguće da smo, za samo nešto više od mesec dana, zaboravili koliko smo kukumavčili i napadali te iste koji se zovu ONI, što su nam uveli policijski čas, zatvorili nas ko poslednje po kućama, zabranili nam da izlazimo i ograničili nam sve, nama željene, aktivnosti.
Kad sve to prestade, a svako čudo mora jednom da prestane, ti ONI nam rekoše da mnogo, ama baš mnogo, vodimo računa o sebi, jer je sada sve na nama i našoj ličnoj odgovornosti. Da nosimo maske ( poželjno je i rukavice), da držimo distancu od metar do dva, da ne idemo bez preke potrebe na mesta gde je gužva, da ne putujemo ako ne moramo, da ne činimo ništa, što nam nije krajnja nužda. Poslušasmo li mi to? Aha, malo morgen, rekla bih. Nekoliko dana smo se nešto folirali s maskama (mislim na većinu nas, ne na sve), rukavice smo odmah batalili i krenuli žurno na sva mesta, na koja nismo išli zbog toga što su nam ONI zabranili. Ko kaže da ne može utakmica, ko će da mi zabrani koncert, parkove, šetališta, gde piše da ne smem da zagrlim dragu osobu kad je sretnem, u krajnjem – ko će da mi kaže da ne mogu u Grčku na more?
Mnogo toga, od pobrojanog, možda i može, ali uz prvi uslov – uz mere opreza. Uz mere, koje su nama veoma brzo postale smešne i za koje nam se čini da nisu od neke naročite vajde, al ajde……A nije da nisu. Podaci iz drugih zemalja, iz Italije recimo gde svi znamo kako je bilo, govore da se ljudi preporučenih mera pridržavaju i u pojedinim gradovima je broj obolelih već na nuli. Na može, a? Ništa ne vredi, jel tako?
Sada se iznova rugamo epidemiolozima koji se češće pojavljuju u medijima i mole nas i preklinju, ko da njihovi a ne naši životi, zavise od nas. A mi im uzvraćamo time što bljezgamo kojekakve gluposti, komentarišemo, pametujemo i bacamo drvlje i kamenje na sve izgovoreno. Ponovo su „oni glupi“, ponovo „pojma nemaju“, ponovo „nešto kriju od nas“……i tako dalje, i tako bliže.
Meni smo se mi smučili kao narod, verujte mi, koliko god se neko od vas ljutio zbog ovakve konstatacije. Pa neće biti da smo jedino mi na ovom belom svetu toliki stručnjaci da nam stručnjaci nisu potrebni, neće biti da smo mi jedini koji sve znamo i drugoga ne treba da čujemo, neće biti da smo svi toliko medicinski potkovani sa svojim osnovnim , srednjim školama i fakultetima, da bolje znamo od onoga ko je gulio klupu 30 godina.
Osim toga, neće biti da mi ama baš ništa nismo grešni u čitavoj priči.
Shvatimo mi neke stvari, ali ih shvatimo kasno. Obično tada kada se razbolimo, kada nam je duša u nosu, ili kad neko od nama bližih i poznatih, umre. Na žalost, mozak nam funkcioniše samo u ovakvim prilikama. A kada profunkcioniše, onda je kasno za ispravljanje mnogih grešaka. Onda nam ostaje, ponovo, ono naše naučeno ponašanje u svim prilikama: ONI su krivi za sve. Mi smo samo žrtve.
2.Juli
