Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO da ne KAŽEM – ŠTA SMO SE BOGU ZAMERILI?

ŠTO da ne KAŽEM – ŠTA SMO SE BOGU ZAMERILI?

0

Gradski Portal 018 – 16.01.2019

Bivša glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte smatra da je prošlo previše godina od zločina na Kosovu i da ne očekuje da će Specijalni sud doći do istine i zadovoljiti pravdu.

Previše je kasno da se utvrdi istina o zločinima počinjenim na Kosovu, a pogotovu o “Žutoj kući”. Pokušavali smo da to uradimo svojevremeno, ali nismo uspeli, rekla je Karla del Ponte.

Dakle, za sve što ima veze sa njima, je kasno. Sve što je imalo veze sa nama, urađeno je pedantno i na vreme. More i pre vremena, ako baš hoćete.

U našem narodu se obično kaže: “Jesmo li se mi to u Boga kamenjem gađali, pa nas ovako poteralo”?

Ne bih znala odgovor na ovo pitanje, ali da nas je poteralo, poteralo nas je. Malo duže i malo žešće. A i gledajući kroz istoriju, godinama unazad, nas uvek prati neki maler. Pitam se, je li to maler ili greška u nama?

Samo se pitam, a odgovor ne znam. Jer ono što se događa nama, državi – događa se i pojedincima u svakodnevnom životu. Prosto nekoga potera maler, pa mu sve ide naopačke, a dobar čovek. I sve ispravno radi, i trudi se, i zalaže se da dokaže i pokaže svoje vrednosti, a rezultat – nula. Gleda oko sebe neke druge ljude, ljude koji u poređenju s njim ne vrede ni pet prebijenih para, ali njima lepo. Maler ih zaobilazi, ko kiša oko Kragujevca. I dobro im ide, mada dobro ničim zaslužili nisu. I prati ih sreća, mada ni po kom merilu ne bi trebalo. I lepo žive, iako u lep život ni cvonjak jedan nisu uložili?

A onda, u nedostatku objašnjenja, imamo običaj da kažemo – “Ima Boga. Stići će njih njihovo.” Malo sutra. Nikad njih ne stigne to njihovo, a mi se ubijemo i na kraju umremo, čekajući.

Vredi li nešto tu menjati? Vredi, ali šta i kako? Kako promeniti nakaradno uspostavljen sistem u kojem zlo pobeđuje dobro, nerad – rad, glupost – pamet……loši ljudi – dobre ljude. Ako se koriste metode dobrih ljudi ( što dobri ljudi obično čine, nadajući se dobrom) , propao si načisto. Ne pali to i ne uspeva, jer nož u leđa dolazi otpozadi, a tamo nemaš oči.

Da kreneš njihovim metodama? Pokušaš. Ne ide ti. Saplićeš se, stidiš se vlastitih postupaka, bojiš se Boga…… Ne, ne ide. Onda digneš ruke, odustaneš i prepustiš se sudbini, ili nečem trećem, ko bi ga znao. Unapred znaš da si gubitnik, znaš i zašto…..ali ne znaš kako da ne budeš.Izgleda da , ipak, postoji sudbina – za pojedince, ljude, države. Tako im je napisano i zacrtano, pa da se umre ne može drugačije.

Znamo mi, kao ljudi, i kao država šta nas je snašlo. Upinjemo se iz petnih žila da nešto promenimo, kako bi kraj bio drugačiji. A znamo da neće. Znamo da će biti onako, kako će biti.

Ne valja jedino to što se međusobno ne podnosimo, mmeđusobno optužujemo, pa čak i mrzimo. A svi smo u istom košu i istom čabru. I, umesto da se uhvatimo za ruke, kako bi nam bilo lakše i kako bismo lakše prebrodili neke nevolje, mi jedni drugima vadimo oči i pljujemo jedni po drugima.

Na ovom mestu se, smatram, sudbina barem malo može promeniti. Ali mi nećemo, il nam đavo ne da. Sami sebe jedemo, sami sebe teramo u propast i sami sebe ubijamo. Ne treba nama neprijatelj, sebi smo najveći neprijatelji. A to smo dokazali bezbroj puta, dokazaćemo još ko zna koliko. Takvi smo….al kud izabrasmo najveću manu od svih raspoloživih.

16.januar

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde