Gradski Portal 018 – 02.06.2019
Ivica Dačić zapalio Paraliju: Otpevao čuvenu grčku pesmu pa razbio tanjir! Ovo je naslov u novinama o poseti Jagodinaca, na čelu sa Draganom Markovićem Palmom, koji ih je tamo odveo. Sve što se tamo događalo: otvorena kancelarija Jedinstvene Srbije, dogovoreni brojni poslovi, Grci najavili investicije u Jagodini, Palma postao počasni konzul Grčke u Srbiji – sve je to manje važno od vesti da je Ivica Dačić, šef srpske diplomatije, ponovo negde pevao. I lomio tanjire, a i vozio se motociklom kroz Paraliju.
On se, pišu mediji, prihvatio mikrofona i već prvom pesmom podigao na noge veliku salu hotela u kojoj je bilo oko 500 ljudi. Svi su pevali sa Dačićem, a pravi „urnebes“ je nastao kad je ministar zapevao „Pukni zoro“.
Bilo je podignuto i prema ministru usmereno na stotine kamera mobilnih telefona, sevali su blicevi, a Dačić je sa mikrofonom prošetao od stola do stala.
Nekima je Dačićevo pevanje simpatično, mnogima povod za podsmeh i izvrgavanje ruglu ministra i potpredsednika Vlade. “Kako ga nije sramota i što pravi budalu od sebe”, “Ovaj ponovo zapevao”, “ Što ne nauči da peva”, “Jadni mi s ovakvim ministrima”, “Ludaci svih zemalja, ujedinite se”……..samo su neki od zluradih komentara, upućenih na Dačićevu adresu.
Nedavno, prilikom obeležavanja godišnjice NATO bombarodvanja, kojoj je prisustvovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, bilo je zamerki što se je predsednik rasplakao. “Jadni mi, predsednik nam plače”, “Šta cmizdri, bolje bi mu bilo da radi” i tako dalje i tako dalje.
A Vučić je samo emotivno reagovao prilikom susreta sa Slađanom Vučkovićem, podoficirom koji je tokom NATO agresije izgubio obe šake. Ako je to sramota, onda sram ga bilo.
Predsednici ne plaču, oni nisu ljudi. A i ministri ne pevaju, oni su ministri, ima da drže do sebe. A ja bih dodala : A i novinari ne izvlače priču iz konteksta, već pišu o događaju, a ne o kontekstu.
Što ne bi Dačić mogao da peva, na mestu gde je atmosfera opuštena i gde mnogi pevaju. Nije zapevao u Vladi, ili na Savetu bezbednosti UN, u Skupštini, ili Briselu – čovek zapevao u kafani. A mi mu zlurado utrčavamo u život, pokušavamo da pronađemo nešto čime bismo ga izvrgli ruglu, učinili smešnim pred narodom i iz toga izvukli zaključak kakvi su nam ministri, predsednici, političari.
I Vučića prečesto izvlačimo iz konteksta i lukavo se služimo trikovima, kako bismo ga omalovažili ili napali zbog neke izgovorene reči ili rečenice, kako bismo ga učinili smešnim I jadnim.
Više nas ne zanima suština priče, zanima nas dlaka u jajetu. A tražimo od naroda da razume sve što nam se u državi događa. Kako da razume, kada mi navodimo vodu na vodenicu, koju smo novinarski odabrali. I teramo narod da donosi pogrešne zaključke. Važne stvari provlačimo, nevažne stavljamo u naslove, na prve strane i bombardujemo ljude, dok im se pamet ne pomuti.
To se zove manipulacija, vešta manipulacija narodom koji, doduše, voli ovakve priče i lako ih guta. Problem je u tome što mu, podmetanjem, formiramo svest na način, na koji mi želimo da bude formirana. Usmeravamo ga tamo, gde hoćemo da ide. I stvaramo masu nemislećih i povodljivih ljudi koji, recimo, iz ove priče mogu da izvuku zaključak: Dačić je nikakav ministar, jer peva.
Ne bih ja mnogo da mudrujem oko ovoga, ali imam pravo da kažem: ne dopada mi se! Ne dopada mi se što smo zluradi, nepromišljeni, povodljivi, neinformisani…..a puni sebe i sa neprikosnovenim pravom da donosimo zaključke i sudove na lak i površan način. Teško da ćemo, ovako nemisleći, ikada napraviti ozbiljnu državu u kojoj ćemo biti u stanju da razlučimo dobro od zla, belo od crnog i opšti interes od ličnog. Sve dotle, dok nam je najvažnije da li ministar peva i predsednik plače.
