Rat u Ukrajini traje. I odvija se po zacrtanom planu dve strane, koji je najmanje napad Rusije na Ukrajinu, a još manje odbrambeni zarad zaštite jedne zemlje koja se zove Ukrajina. Taj rat je mnogo više, a to mnogo više će se tek videti i isplivati na površinu. Jedino što se ne zna to je – ko će biti pobednik, a ko poražena strana. Ali se svakako zna da ništa više neće biti isto, u celom svetu, ne samo u Ukrajini.
Ruski i američki pogledi na prirodu i domete ukrajinskog sukoba, reklo bi se, sasvim su kompatibilni. Obilazeći Evropu i Poljsku, američki predsednik Bajden samo je potvrdio nimalo ohrabrujuće strepnje. On je rekao da ukrajinska kriza i bitka koja se vodi povodom nje, neće biti dobijena u sledećim danima i mesecima, nego da će to biti „duga bitka koja je pred nama“. Ovu borbu je stavio u kontekst „bitke za slobodu“, odnosno „borbe između demokratije i autokratije, između slobode i represije, između poretka zasnovanog na pravilima i poretka kojim se upravlja grubom silom“. U svakom slučaju, to dopunjava prognozu ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova iz decembra prošle godine, da će se Evropa, ukoliko Rusija ne dobije tražene bezbedonosne garancije, „suočiti s nizom ratova“. Dakle, imamo rat Istoka i Zapada, a ne sukob Rusije i Ukrajine, kako nam se čini, i kako se u odnosu na to postavljamo. A postavljamo se raznoliko, ne zalazeći previse u suštinu.
Po ustaljenom običaju, poznatom iz dosadašnje prakse, američki predsednik Bajden je Putina nazvao “zločincem i kasapinom”i poručio da takav čovek „za ime Boga, ne treba da ostane na vlasti“.Bajden možda misli da je Rusija Sudan, a Putin Omar Bašir, pa da će ta optužba biti daljinski upravljač za usmeravanje budućeg ruskog ponašanja u poželjnom pravcu i sa saradničkom odanošću. Ta priča ne pije vodu u ovom slučaju.
I dok Zapad veruje da mora da spreči Treći svetski rat, Istok misli da je rat protiv liberalno-demokratskih vrednosti, institucija i stilova života već počeo. Kako god da se ovaj sukob nazove, on je već u toku. Jedno je sigurno – to nije sukob između Rusije i Ukrajine, ponajmanje napad na Ukrajinu. To je mnogo više, samo što nismo baš ukapirali na pravi način.
Paralelno sa ratom oružjem, odvija se i ekonomski rat. Na prvi pogled, a podstaknuta američkim razmišljanjima i ohrabrenjima, Evropa je bila u stilu “baš nas briga”. Pre svega kada je ruski gas u pitanju, a onda i sve ostalo. Pa je to “ma baš nas briga” polako počelo da se pretvara u “more briga nas je”. Zato su Evropljani lagano, korak po korak, počeli da se distanciraju od Bajdena. Pre svega od onog dela Bajdenove izjave da Putin “ne sme biti na vlasti”, iako se ta izjava na engleskom može shvatiti i da “ne sme imati moć”. Mnogi Evropljani strahuju da takve izjave mogu poslati krive poruke da je cilj Zapada smena vlasti u Rusiji. Evropska unija je uvek bila oprezna, nazvala je Putina autokratom, ali nikada nije dala naslutiti da bi njegova smena s vlasti bila cilj angažovanja EU. Pogotovo ne sada, kada je Evropa shvatila da će, pored gasa, ostati bez hrane i još mnogo čega, od životne važnosti. I bez izvoza u Rusiju, iako je tamo izvozila samo luksuznu robu, bez koje Rusi mogu da žive.
Rusija neće isporučivati gas besplatno ako evropske zemlje odbiju da plate gas u rubljama, izjavio je portparol ruskog predsednika Dmitrij Peskov. A čemu Evropa može da se nada ako Rusi stvarno zavrnu ventil? Maksimalno ono što SAD mogu da ponude (a nudili su ovih dana u želji da uteše Evropu) je 15 milijardi kubnih metara tečnog gasa, što je 10 odsto onoga što je Rusija isporučivala u te zemlje. Evropi preostaje da se nada toplom vremenu i promeni klime.
Nemački ministar poljoprivrede i zaštite potrošača Peter Hauk, koji je podržao potpunu nemačku zabranu uvoza gasa i nafte iz Rusije, poručuje građanima: “Možete da izdržite 15 stepeni zimi u džemperu. Niko od toga ne umire”. Našao ministar rešenje, nema šta. Pitanje je samo koliko dugo građani bilo koje evropske zemlje mogu da izdrže ovakve preporuke svojih vodećih struktura, koje ih uvaljuju u nešto, na šta nisu navikli. Uključujući i tuče u francuskim marketima oko zejtina i brašna. Mi smo amateri u odnosu na tuče u ovim civilizovanim zemljama. A i lakše podnosimo temperature od 15 stepeni, oguglali smo na muke, ali njih mi žao.
Šalu na stranu mi u Srbiji bismo stavrno voleli da što pre dođe do mira. Zarad svih, pa i zarad nas. Volimo doduše da navijamo za jednu ili drugu stranu, što i činimo ovih dana. Ali nismo zli, nama je taj navijački duh naprosto u krvi. Mir u svetu želimo i zarad sebe, patili smo godinama unazad sami, što moramo i sada da pravimo društvo onima, koje nije bilo briga za nas. Možda će nam se patnja jednoga dana i isplatiti. Nikad se ne zna ko će da pobedi. Naši ili njihovi.
30. mart
