Svi su znali za „Smrdljivu sobu” u Petnici. Mentori pripremali maloletnice za susret sa zapuštenim „genijem”, on ih opijao i slikao u erotskim pozama i to se uzimalo zdravo za gotovo. Kao normalno. Jer da nije, ne bi trajalo godinama a da niko ne zucne u javnosti.
Istraživačka stanica Petnica je sama po sebi kult. Zna se ko tamo ide. Najbolji i najpametniji. Mladi ljudi s ponosom upisuju u svoj CV da su bili u Petnici. Hoće li i dalje to činiti, ili će u nastavku preskakati tu rubriku?
Priče o „čudaku” ili „geniju” iz Petnice, kako su ga neki zvali, i njegovim „metodama“ raspredale su se godinama. Ako si bio u Petnici, znao si za njega, ako si se zadržao, sigurno si bio u njegovom društvu. Ako si žensko, osećao si se u tom društvu uglavnom neprijatno.
Njegovo zaduženje u Stanici bilo je sređivanje radova za objavljivanje u Petničkim sveskama, zborniku najboljih radova sa konferencije „Korak u nauku“ koji se radi na kraju svake godine.
O tome kako izgledaju te noći, uvek je noću imao sastanke sa polaznicima, čule su se razne priče. Od devojaka mlađih od njega 30 godina koje su bile očarane zapuštenim, pijanim, inteligentnim starcem, sa prljavim noktima i prstima požutelim od cigareta, izmanipulisane tokom dugih razgovora koje su vodili, do onih kojima su susreti u njegovoj zagušljivoj sobi bili neprijatni ili čak jezivi.
I opet se vraćamo na početak? Zašto sada, a ne tada, zašto sada pričaju, a nisu digle glas još pre desetak godina?
Devojke danas pričaju da na sve što se događalo u toj “smrdljivoj sobi” ( a zvala se smrdljiva zato što užasno smrdi) nisu gledale kao na nešto neobično. On je prosto bio takav kakav je, i sve je funkcionisalo. Kako je sada, posle toliko godina izopačenosti, prestalo da funkcioniše? Šta se to dogodilo, što je pomrsilo konce manijaku? I je li on manijak ili genije, ili samo čudan čove?
„ Znala sam da mi se neće ništa desiti, ali sam se plašila. Da li ću znati da kulturno odbijem vino kojim će da me nudi, kako da objasnim da ne želim da se fotografišem, te misli su mi se motale po glavi pre nego što je trebalo da krenem” – govori jedna od devojaka, a druga kaže: “ Ništa mi nije radio, nije me dodirnuo, a osećala sam se nekako gadno, prljavo. Osećala sam se silovano”. Sve je više devojaka koje se javljaju sa ovakvom ili sličnom pričom.
Nekadašnji i sadašnji direktor Petnice delimično ili u potpunosti negiraju da su znali za takvo ponašanje.
„Ovo nije samo poražavajuće za društvo, već i ogromna odgovornsot tadašnje uprave, izjavila je Zorana Mihajlović, predsednica Koordinacionog tela Vlade Srbije za rodnu ravnopravnost.
Bravo za sve nas sa naknadnom pameću. Uključujući i devojke koje su ćutale. Izvinite, ali sve njih zajedno, ja uopšte ne razumem. Da devojka ili devojčica ne kaže svojoj majci šta joj se događa, da ne kaže upravniku, da ne kaže onima koji su je u Petnicu poslali? Pa jel to normalno? Jel normalno da upravnici, koji godinama tog čudaka ili „genija” poznaju i ulazili su u tu njegovu „smrdljivu sobu” jednostavno reaguju – takav je. A kakav takav? Pa jel taj takav normalan? Ako si smatrao da je normalan, onda si kriv. Ako nisi uočio da nije, onda nisi bio dobar upravnik, nemaš pojma čime upravljaš i što nosiš tu titulu upravnika. Nije normalno da od 2012 do danas niko ne provali ovakvu izopačenost. Sve je u ovoj priči nenormalno, uključujući i tog nazovi „genijalca” u prljavoj sobi. Pa i ja sam nenormalna jer ne uspevam da pohvatam konce u priči, satkanoj od mali milion nelogičnih i uvrnutih detalja.
26.jun
