Gradski Portal 018 – 03.04.2019
Juče je bio Svetski dan autizma. Bio, pa prošao. Danas više nije. Otprilike tako se i kao društvo odnosimo prema autističnim osobama. Setimo ih se na Svetski dan autizma, ili u Plavoj nedelji, koja je njima posvećena. Pa ih zaboravimo do naredne godine. A oni žive 365 dana u godini, njihovi roditelji imaju otežan život 365 dana i noci , sto je veoma vazno u priči – osobe s autizmom nisu bolesnici, one su drugačiji ljudi – natprosečno sposobni u nekim, i nesposobni za druge oblasti života.
Ako niste znali, mnoge poznate licnosti imale su autizam. Među njima Mikelanđelo ( jedan od najpoznatijih slikara), Albert Ajnštajn (naučnik) , Stenli Kjubrik (američki filmski režiser), Kortni Lav (poznata američka pevačica i glumica), Mocart ( najpoznatiji muzičar), Darvin ( otac evolucije), Tomas Dzeferson ( jedan od predsednika SAD)…….i da ne nabrajam više. Dovoljno je za sticanje utiska o autističnim osobama.
Zato se na autistične osobe nikako ne sme gledati kao na bolesnike, jer oni to nisu. Ali se ne smeju ni zanemarivati, jer u tom slučaju njihovi ogromni potencijali ostaju neiskorisceni i njihova posebnost neupotrebljiva. A mi to činimo. Kada neko kaže….autistična osoba, u nama se prirodno javlja nekakav gard. I tog trenutka se potrudimo da zaboravimo, jer je ta autistična osoba “tamo nečija” i nije naša, jer se nama “hvala bogu i daleko bilo” tako nešto nije dogodilo.
Autistične osobe su individualisti, ne zanima ih tuđe mišljenje, nemaju osećaj stida, niti ih je briga šta drugi misle o njihovim postupcima. Oni reaguju na svoj način, drugačiji od drugih, i zato se često o njima razmišlja na pogrešan način. Pa setite se samo slučaja deteta u Pozorištu lutaka u Nišu.
Rekoh, juče je bio Svetski dan autizma. Mi još uvek ne znamo koliko takvih osoba ima u Srbiji. A ima ih dosta. Pa kada
pomnožite broj takvih osoba sa najbližim članovima porodice, koji sa autizmom žive, onda je problem daleko veći.
Autizam je stanje koje se u Srbiji po pravilu utvrđuje nakon godina strahova, neizvesnosti i lažnih nada, generisanih od svih predstavnika „sistema“ na koje se nailazi. Pedijatara, psihijatara, vaspitača. A kada se dijagnoza dobije, onda kreću nove muke roditeljske. Obezbediti detetu kakav-takav kvalitet života, uskladiti svoje lične i profesionalne potrebe sa njim, brinuti se o drugoj deci u porodici ako ih ima, svariti prevrtanje očima ili glasno negodovanje u situacijama kada se dete ne ponaša društveno poželjno, ali i poneki sažaljiv pogled i tužan uzdah onih koji razumeju. Biti uvek korak ispred lekara i terapeuta, jer jedino roditelj ima kompletnu sliku o svom detetu. Zna šta ga izaziva, a šta umiruje, kako reaguje na različite pojave i nadražaje. Zato su roditelji ove dece verovatno najveći heroji današnjice u Srbiji.
Valjalo bi da društvo konačno ima svest o tome. I da i danas, i sutra, i svakoga dana razmišlja o autističnoj deci. Nikad se ne zna ko čuči u toj drugačijoj deci…..neki mali Ajnštajn, Mocart ili možda Mikelanđelo.
3.April
