Gradski Portal 018 – 09.06.2019 Foto – Vanja Keser
Građanski protest “1 od 5 miliona” juče obeležio šest meseci od prvog protesta u svim gradovima Srbije, kako kažu. U međuvremenu se dosta toga promenilo – od građanskog protesta do skupa koji predvodi opozicija, od desetak hiljada do znatno manjeg broja učesnika.
Komentarišu građani za medije, na svoj način: „Ne verujem više u proteste, imaju previše crnih mrlja – sve jače nacionalističke izjave, nesposobnost lidera opozicije, planovi koji su ili loši ili nepostojeći“, – to kaže neko, ko ima 31 godinu. Njegova vršnjakinja opet kaže da na proteste ne ide zato što je prošlo šest meseci, a ništa se nije promenilo. „Opozicija se nije dobro ujedinila i nemaju sveže ideje, a najviše mi smeta Boško Obradović, jer se sa ekstremnom desnicom ne mogu složiti nikada, pa ni u rušenju Vučićeve diktature“, ističe ona.
Kao jedan od razloga neizlaska na ulice mnogi ističu posao, ali i „istrošene političare, koji nemaju poverenje građana“. „Od prvog momenta nisu imali jasan cilj i dalje nije jasno za šta se oni zalažu i bore – zahtevi su mi nejasni, a apsolutno ne vidim zalaganje za povratak suvereniteta države, koji smatram ključnim za bilo kakav napredak“, ističu građani. „U njima se na čelu opozicije učvršćuju ljudi koji apsolutno nemaju kapacitet da ikako naškode ovoj vlasti. Takođe na svaku provokaciju vlasti se odgovara na pogrešan način i vođstvo protesta ne ume da prepozna na šta treba reagovati, a na šta ne“, jedna je od ocena.
„Da li mislim da su šetnje subotom nečemu doprinele? Mislim da jesu. U krajnjem slučaju, video sam da ima još mnogo ljudi koji su nezadovoljni, kojima je dozlogrdilo, i koji se nisu predali i to saznanje mi i te kako znači“, ima i takvih mišljenja.
U čitavoj priči raduje jedna, jako važna stvar: Građani su počeli da misle svojom glavom. Nebitno je da li su na strani opozicije ili vlasti, novina je – da misle. A kad počnu da misle, onda su na svojoj strani. I to je suština napretka u demokratiji. Da budeš na svojoj strani.
Još uvek je, doduše, malo onih koji mogu da se svrstaju u kategoriju mislećih ljudi, ali ih ima i počeli su razumno da rasuđuju. Što samo ukazuje na činjenicu da će mozak uključiti i kada budu glasali za jedne ili druge na izborima.
To je, zapravo ono, što nedostaje Srbiji. Da se razmisli, pre no što se zaokruži. Da uporedi i rasuđuje, da se uključe svi argumenti, izvaga i presudi. Najlakše je izaći na ulicu, izreći svoje nezadovoljstvo, i izraziti želju šta bi hteo. To svako može, i svako ume. A šta je moguće na osnovu raspoloživih kapaciteta, to ide malo teže, posebno ako su oni koji izlaze na ulicu ostrašćeni, ako mrze i ako su nerealni.
Uvek su ove osobine u narodu bile prisutne, da se ne lažemo. Pa je narod u prošlosti često lose prelamao stvari, na svoju štetu. Možda će loše prelomiti i na narednim izborima, nije isključeno. Još uvek nije kadra da razmišlja hladnom glavom. Ali izjave učesnika protesta i građana ulivaju nadu. Da je počelo. Ne ono što opozicija smatra da je počelo (misleći na svoju korist), već ono što je počelo u glavama ljudi. Počelo je, nema sumnje.
Protesti „1 od 5 miliona“ su za šest meseci prošli mnogo toga, pišu mediji. Sneg, kišu, vrućine, desetine hiljada ljudi i „čuvare vatre“.
Od hladnih novembarskih noći, zavejanog januara i februara, preko kišovitog aprila, do toplog juna – nezadovoljni građani i dalje šetaju. Lepo napisano, poetski, rekla bih. Pisac ovih redova je zaboravio samo jednu stvar da napiše: Počelo je otrežnjenje. Samo otrežnjenje mislećih glava može da bude od koristi građanima. Vlast i opozicija u ovoj priči igraju sporedne uloge.
9.Jun
