Šta ti je život. Velika riba guta malu, krupni problemi progutaju sitne. I mi odjednom prestanemo da brinemo o stvarima o kojima smo do juče brinuli, pa počnemo da se sekiramo za ono, što je globalna pretnja.
Dve godine smo živeli u zaboravu na sve što nas je mučilo i tištilo pre toga, razmišljajući samo o koroni. Odlepršale su misli o svakodnevnim nemanjima svega i svačega, jer ih je zamenila misao: hoću li sutra biti živ. Zabrineš se kod svakog kašlja, kijavice i male temperature, jer ti odmah na pamet pada komšija koji je do juče bio živ i zdrav, a danas ga nema.
Koronu preko noći zameni rat u Ukrajini. Ode nam iz pameti za sekundu. Smešna nam je sa ovih pozicija i nije nam jasno što smo se onoliko plašili, i zbog čega smo strepeli početkom svakog dana. Činjenica je da ne živimo u Ukrajini, ne puca se kod nas, ne ginu ovde ljudi, ali…….ali svašta može sutra da se desi, navikli smo mi na iznenađenja kada ni krivi ni dužni izvučemo deblji kraj.
Vidimo da je sve poskupelo, govorimo o tome, ali ne na isti način kao ranije kada zejtin ili brašno poskupe za par dinara.Sada nam poskupljenja deluju kao nešto prirodno u postojećoj situaciji i samo molimo boga da ne budu baš velika. Proguraćemo mi nekako ovo što se dešava. Negde podsvesno čuči misao: Samo da rata ne bude.
Ofrlje slušamo informacije koje su koliko do juče izazivale pažnju kod nas, usmeravajući se ka tome šta je Putin rekao, dokle je stigao u ratu, šta mu je Bajden odgovorio, kakva su razmišljanja Evropske unije, hoće li da nam uvede sankcije, šta će Vučić da uradi i gde ćemo mi biti pošto bilo šta uradi.
Naše strahove pojačava moćna propagandna mašinerija, koja vodi rat neslućenih razmera i truje, ne samo mozak, već i dušu. Baca kosku u narod, koji kreće da se deli, glođe i mrzi. Mrzitelji su anonimnim dojavama o bombama u školama u Srbiji, napravili pravi haos. Ko još može da ostane ravnodušan na ovu pojavu. Nije pronađena ni jedna bomba, što ne znači da je ne može biti. Samo jednom, i dovoljno je.
U redakciju Večernjih novosti stiglo je pismo u kojem se navode lokacije u Beogradu, gde će biti postavljene bombe, ukoliko Srbija ne uvede sankcije Rusiji. A lokacije, ne pitaj. Tržni centri, sportski tereni, bioskopi, pozorišta, pijace……..I ne mora ništa od toga da bude, samo zamislite koliko je ljudi posle ovakve informacije u strahu.
Bože, kako je Konstrakta svojom pesmom o normalnosti, bila vidovita. Nesreća je u tome što je mnogi nisu razumeli. Bolje su razumeli Ukrajince sa ratnim pokličima, nego normalnu ženu, koja peva o normalnom životu i pokušava da nas dozove pameti. Teško to ide, jer se većina naroda raspametila, pa mu sabiranje razasutih komadića razuma, baš nešto i ne ide od ruke.
I, šta ćemo sad? Hoćemo li da se i nadalje raspamećujemo, ili ćemo pokušati da živimo svoje živote, da korstimo dane i trenutke koji nam stoje na raspolaganju, ne kvareći sve to krupnim problemima, van naše moći za rešavanje. Hoćemo li prestati da se nerviramo nad stvarima koje nas se ne tiču, i pokušamo da živimo, ako je ikako moguće. Jer, sve o čemu ja govorim dođe i prođe. Prođe i život, a o tome ne razmišljamo.
Dakle, ne mora samo “umetnica da bude zdrava”, i narod treba da bude zdrav da bi mogao da živi. A može da bude samo ukoliko sreću traži u sebi, ne i oko sebe. Mi sreću neprestano tražimo oko sebe, i nikako da je pronađemo. A peščani sat curi uprkos poskupljenjima, koroni, ratu u Ukrajini. I iscureće da toga nećemo biti ni svesni. Umesto da svako zrnce peska iskoristimo najbolje što možemo. I zaboravimo na kamenje koje se oko nas valja. Jer nije naše. Samo zrnce peska je naše, i samo njime možemo da upravljamo.
19. maj
