Gradski Portal 018 – 12.02.2019
Prof. Dr Marko Bumbaširević operisao je voditeljku Deu Đurđević koja je teško povređena kada je na nju naleteo autobus i tom prilikom joj otkinuo ruku.Uspeo je da joj ušije ruku.
Prof. Bumbaširević, inače jedan od najboljih srpskih hirurga, doktorirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1994. godine.
Profesor je ortopedske hirurgije i traumatologije. U periodu od 1990. do 2001. bio je šef Katedre za mikrohirurgiju, a od 2001. do 2014. bio je direktor Klinike za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju Univerzitetskog kliničkog centra u Beogradu.
Dr Marko Bumbaširević je jedan od osnivača mikrohirurgije u Srbiji.Kroz stalan razvoj i unapređenje ove discipline, uvođenjem najnovijih tehnika i originalnih procedura u svakodnevnoj kliničkoj praksi u različitim oblastima hirurgije, postao je istaknut pionir i promoter ovog specijalnog polja hirurgije u Srbiji.
Tako je Dea Đurđevic i u nesreći bila na zadatku. Promovisala je dr Bumbaširevića, za koga , pa najmanje 90% građana Srbije, nije ni čulo. Osim onih, kojima je pomogao, kao što je Dei.
Pošto smo ukratko, i smešteno u dva-tri dana, čuli ko je dr Bumbaširević, sada ladno možemo da se vratimo našoj Karleuši likovima iz Zadruge ( izvinjavam se što im ne znam imena, naučiću ako treba) i ostalim marginalcima društvenog života, koji nam bez kucanja ulaze u kuće, u dušu, u mozak, u svaku poru našeg života. Nije važno što oni ulaze bez kucanja, nego što im mi uz dobrodošlicu otvaramo vrata. A ne znamo ko je dr Bumbaširević.
Njega spominjem, jer je on ovih dana aktuelan. A znamo li mi, uopšte, koliko takvih Bumbaširevića u Srbiji ima, koje bi trebalo da znamo, a ne znamo ih. Jesmo li svesni koliko umova u svim oblastima života Srbija poseduje, a o njima niko ništa ne zna. Sede po nekim ćoškovima, rade svoj posao, nikome se ne daju do znanja, a niko ih i ne traži da ih nešto pita.
Ma to su dosadne priče, reći će pametnjakovići današnjice. Jesu, jesu……dok ti ne zatrebaju da ti ušiju ruku, da ti urade nešto važno u životu, da naprave čudo, kojem se svet divi. Pa mi o našim genijalcima
često saznamo od sveta, a narodu prodajemo kojekakve, kojih bi trebalo da se stidimo.
Nije narod kriv što ne zna, krivi smo mi – novinari – što smo ga sprečili da zna. Što mu nismo pokazali te silne umne ljude, vredne pažnje.
A onda nam krivo što mladi odlaze u svet. Nego šta će, nego da odlaze. Shavtila deca da je sramota biti pametan, da je tužno da uz to budeš i bedan, i da je jadno da si u društvu onih, koji ti nisu ni do kolena.Spakuju kofere i odu…..tamo negde gde će se sa poštovanjem izgovarati njihovo ime, gde će biti plaćeni za ono što umeju i znaju, i gde će moći da žive život, dostojan čoveka.
Ostali nam ovde svi oni, za koje je kasno da putuju. I koji su navikli da u drustvu nikakvih budu anonimni. Nije im više ni stalo do pohvala, priznanja i publiciteta. Stalo im je da se pred sobom dokažu, da znaju da mogu čak i nemoguće i budu svesni da ih, tamo neka Dea Đurđević, nikada neće zaboraviti.
12.Februar
