Na današnji dan 1999 godine počelo je NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije pod nazivom „Operacija savezničkih snaga“, koju su srpski mediji kolokvijalno nazvali „Operacija milosrdni anđeo“. Savezničke snage ili milosrdni anđeo – svejedno je, tek – mi ga nadrljasmo ni krivi ni dužni.
Neki misle da jesmo krivi, počev od Miloševića koji se opirao Zapadu pa nadalje, drugi misle da nismo i da je to plan na duge staze smišljen, kako bi se Srbija rasparčala i kako bi Zapad bržim putem stigao do zamišljenog cilja. Ne znam ja to, ne razumem se ja u visoku politiku, bliža mi je ona ljudska, koja nikada ni pod kakvim okolnostiuma neće opravdati ovaj čin „velikih sila“, protiv jedne male bespomoćne države.
Bombardovanje SRJ trajalo je 78 dana. U intervenciji NATO, teško je uništena infrastruktura zemlje, a žrtve nikada nisu pobrojane.
Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, u NATO napadima poginulo je 754 ljudi, 454 civila i 300 pripadnika oružanih snaga. Drugi izvori pominju višestruko više cifre, od 1.500 do 2.500 hiljada. Iako je najavljivala, ni država nije zvanično “ izbrojala“ žrtve.
Oni, koji su pretrpeli štetu, rođaci poginulih……sigurno imaju najsvežija sećanja. Kod ostalih sećanja lagano blede. Na žalost. Prisećaju se strahova, strepnji, života na čekanju nečeg nepoznatog, izmenjenih navika, koječega što se pamti, ali lako i zaboravlja.
A ne bi trebalo, ne bi trebalo iz prostog razloga što nam je sve to nametnuto, što nas je neko saterao u ćošak ni krive ni dužne, što je nad nama vežbao svoju moć i što smo bili ko uplašeni miševi koji beže u rupu, i ne znaju kada će biti ščepani, ili kada će ih to nešto „nevidljivo i nepredvidljivo” snaći.
Strah od sirene, strah od zvuka aviona, od poruka koje nam se šalju putem medija, strah od nevidljivog neprijatelja, koji seje smrt. I bukvalno nam se ceri u lice. Ko će taj strah da nam plati, ko će tu muku da nam nadoknadi?
Zato ne treba zaboraviti, a skloni smo zaboravu. Skloni smo i praštanju, što je ljudski i po Božijim zakonima negde normalno i dobro. Neće valjda čovek zanavek da živi sa mržnjom u sebi. Lagano zaboravljamo, kažem, jer i posle te 99 te nam život nikada nije bio sjajan. Pa su nove muke nadomestile stare. Prosto nismo imali vremena za sećanja. Potisnuli smo ih, kako bi imali snage da se rvemo sa novim.
Ipak, negde duboko u nama, sve te muke i strahovi čuče. I , kada im dopustimo, izviru iz nas i remete nam mir. A kako i ne bi – majkama čiji su sinovi bili na ratištu i koje su strahovale za njihove živote. Nekim drugim majkama koje su zamatale bebe u ćebence žureći da posle sirene pobegnu u sklonište i sačuvaju goli život. Svima onima koji su strahovali za svoje stare roditelje, koji nisu kadra da pobegnu. Na kraju krajeva i svima, koji su morali na posao i usput se više puta izmeštali zbog prasaka bombi u okruženju, i konstantno loših vesti na televiziji. Kako ne bi kada je našim životima, neko nama neviudljiv, upravljao pomerajući konce ko da smo marionete.
Bombardovanje je okončano 9. juna 1999. potpisivanjem Kumanovskog sporazuma, koji je predviđao povlačenje jugoslovenskih snaga bezbednosti sa Kosova, razmeštanje NATO i uspostavljanje UNMIK, civilne misije UN. Gotovo da nismo ni primetili kraj bombardovanja, toliko smo se bili navikli na sve što nas je snašlo.
A ne bi trebalo, ne bi trebalo sve to zaboraviti zato što se neko, koristeći svoju moć, poigrao sa šačicom nemoćnih ljudi i ukvario im jedan deo života. Bez prava pred pravdom , da to čini i bez prava pred Bogom da se tako ponaša.
Ništa značajnije nama ni danas, kada nema bombi, nije bolje. Živimo i dalje sa svojim neutemeljenim, na konkretnim uzrocima, strahovima i trudimo se da preživimo. Ko te, uostalom, pita kada si niko i ništa. I beznačajan na ovom velikom svetu.
24.mart
