Više od godinu dana živimo korona živote. Svašta se, u međuvremenu, izdešavalo – a mi na početku. Sa strahom u sebi, koji često krijemo, i sa beznađem koje nam je postalo normalan način života. Bitišemo ko zombiji, i bojimo se. Bojimo se svega postojećeg . Virusa kovid 19, koji nam je sada enigmatičniji nego na početku. Bojimo se novih sojeva virusa koji su, kako kažu, stigli a mi čekamo samo da nas strefe. Bojimo se i vakcine jer ne znamo šta je i hoće li nam pomoći ako je primimo. Bojimo se smrti, jer smo se na licu mesta uverili da može da stigne bilo koga i bilo kada. Bojimo se i straha, usađenog u nama, koji nas izjeda i fizički i psihički.
Za vikend nove mere. Iste samo malo drugačije. Hoće li nam to pomoći? Možda hoće, a možda i neće. I neizvesnosti se, eto, bojimo.
Bojimo se nas samih koji, kako nam kažu, nismo disciplinovani i stvari samo pogoršavamo. Hoćemo mi, nije da nećemo da budemo disciplinovani. Ali hoćemo i da živimo. Pa nam se otme po sistemu „ma nek bude šta bude“.net/J.J.
Pokrajinski sekretar za zdravstvo Zoran Gojković izjavio da je epidemiološka situacija nepovoljna i da medicinski deo štaba očekuje da će broj novozaraženih rasti. Zatvara se sve osim prehrane, apoteka i pumpi. Srednje škole ostaju na onlajn nastavi, a od ponedeljka su na onlajn i stariji osnovci. Detaljnije mere, koje se odnose na sve što bi trebalo da se primenjuju od ponedeljka, biće detaljno I dodatno saopštene u nedelju, rekao nam je Gojković.
Sve kulturne i slične manifestacije tokom vikenda biće suspendovane. Detaljno će se sa Ministarstvom sporta regulisati šta će se dogoditi sa unapred zakazanim sportskim takmičenjima, koja će, ako moraju, ipak biti održana, ali bez publike.
Slušamo – nešto čujemo, nešto ne čujemo, a ponešto se i pretvaramo da ne čujemo. Ljudski je to, ne treba zameriti.
Hoće li biti bolje kada se sve zatvori? Hoće li virus da se zaustavi? Svugde u svetu je primetan trend da, i kada se sve zatvori, pa potom otvori, dolazi do novog rasta broja zaraženih. Dakle, začarani krug. I ispogubljeni ljudi u njemu. Zombiji, kao što rekoh na početku.
Ko je krivac, pitamo se i u sebi i glasno. Dr Gojković kaže da su krivi ljudi, znači svi mi smo krivi.
„Ceo svet se bori sa koronom i ako najveći deo sveta uspe da se hitno vakciniše izbećićemo mutacije. Ako se ovo otegne, virus će mutirati i sve što smo do sada radili biće bačeno u vodu i idemo u naredni krug ispočetka. Zbog toga molimo ljude da se vakcinišu, zbog toga smo kupili vakcine i u tome smo istrajni. Jedini, u ovom trenutku, nam je spas da se najveći broj ljudi vakciniše. Ne samo nama već celom svetu“, zaključio je Gojković.
Ma razumeli smo, i jasno nam je. Ali nismo kadra da u glavi uklikerimo kako smo se, ničim izazvani, našli u ovakvoj situaciji I kako da iz nje izađemo? Neće biti da smo baš u toj meri neodgovorni i nedisciplinovani, a plaćamo debele cehove.
Lako je sve to reći i propisati. Teško je živeti bez para i poštovati sve kako ti se kaže. A koliko ljudi je na ivici siromaštva koje, u određenom trenutku bude baš briga za virus, važnije im je da mogu da prežive do sutra i prekosutra.
Nekome, naravno, suludo zvuče protesti protiv mera. Treba ljude, ipak, razumeti. Saterani su u ćošak i ništa im drugo ne preostaje, nego da na neki način iskale svoju srdžbu i gnev, eto – i putem protesta.
Narod je kriv,kaže pokrajinski sekretar Zoran Gojković. Nekako to čoveka zaboli. Zato sve ovo i pišem. Sporadične neodgovornosti nekih ljudi, ne podrazumevaju krivicu naroda. Narod je širok pojam. I taj narod se evo godinu dana grči ko pet para u džepu, i ništa. Svakoga dana čeka nešto, i uglavnom to nešto bude loše. Narodu je potrebna jedna svetla tačka na kraju tunela, kako bi znao zašto nešto radi i zbog čega trpi. A tačka nestala, ugasila se i niko i ne pokušava da je pronađe.
13.mart
