Dr Branislav Tiodorović, epidemiolog koji je može se reći sebe u potpunosti dao u vreme epidemije koronavirusa iako je već u penziji, žestoko se ovih dana iznervirao zbog „razigrane priče“ na jednoj od naših nacionalnih televizija.
U studiju se razgovaralo sa novinarkama o putovanjima, a jedna od njih je pričala i o otkazivanju aranžmana i odlasku na letovanje. Ubrzo se u program uključio prof. dr Branislav Tiodorović i atmosfera se promenila.
„Baš veselo i prijatno, voleo bih da tako bude i u našim bolnicama i kovid ambulantama, a neće biti. Pitajte naše kolege kako im je bilo proteklih meseci, pitajte i građane, a da ne govorim o porodicama umrlih“ – rekao je član Kriznog štaba dr Branislav Tiodorović.
Usledila je rasprava, da ne prepričavamo. Rasprava koja je povod za razmišljanje svakog od nas, posebno nas novinara koji bi, barem tako novinarska profesija nalaže, trebalo da budemo ozbiljni u ozbiljnim situacijama i ne pokušavamo da od svega pravimo šou program. Da se potrudimo da građanima, koji nisu u prilici poput nas, pojasnimo neke stvari, podstaknemo ih da budu odgovorni i, u krajnjem, empatični prema drugima.
Dobro znamo šta se od marta naovamo događalo. Dobro znamo koliki je broj obolelih u umrlih bio u jednom periodu. Valjda se sećamo koliko smo bili prepadnuti posle saznanja da od kovida može da se umre dok si rekao britva, da može da se oboli i trpe strahovite muke, sećamo se valjda kako smo – zarad nas a ne nekog drugog – bili zatvoreni i pod policijskim nadzorom, nije nam valjda tako brzo isčilelo iz pameti sve ono što nam je u jednom periodu teralo strah u kosti. Bunili smo se,doduše, što smo zatvoreni kao da nekome drugome činimo uslugu a ne sebi, i proteste smo organizovali protiv države koja je „izmislila“ koronu da bi nas prepadala, i politiku smo upleli u sve, svašta smo radili, a sve to zaboravili za tren.
Sada nije kao što je bilo, hvala Bogu, što ne znači da ne može biti. Kako ne bismo izmišljali nove priče i tražili krivca u drugome, redno bi bilo da se uzmemo u pamet i poštujemo barem neka pravila koja sugerišu oni, koji – logično je – znaju više od nas.
Ne, mi ni to ne možemo. Setite se samo kako su neki, istoga dana kada su se granice otvorile, pohrlili ka brojnim letovalištima i plažama, ko da će da se crkne ako odmah ne krenu. Ko da će da umru bez mora i provoda.
Pretpostavljam da je to iznerviralo dr Branislava Tiodorovića, koji je sve to vreme bio u poslu, provodio svoje dane po bolnicama i Kriznim štabovima kako bi nas zaštitio od nas. A naš sebičluk nikada nije dozvolio da se, barem na trenutak, stavimo u situaciju , ne samo njegovu, već i brojnih medicinskih radnika koji su spašavali nečije živote, izlažući svoje opasnosti. Ne, nas je briga za to. „To im je posao“, najčešće je izgovarana rečenica. Jeste, to im je posao, ali im nije posao da nas brane od nas, i od naše neodgovornosti i nebrige za sebe. Nije im posao da nam milion puta objašnjavaju neke stvari, i da milion i prvi put mi ponavljamo iste greške. Ne verujemo u sva upozorenja, izmišljotine su to na svetskom nivou, kažemo. A kada se nekom od nas nešto dogodi, onda bacamo drvlje i kamenje na doktore, jer su oni krivi što smo se razboleli, i oni su naravno krivi za sve smrtne slučajeve, jer nisu umeli da leče ljude. To su naše reči, bezbroj puta izgovorene u proteklom periodu.
Rugali smo se i Tiodoroviću, i Konu, i Dariji Kisić Tepavčević I svima ostalima koji su pokušavali da nas dovedu u red.Napravili smo od njih klovne prostirući ih u podrugljivim postovima na društvenim mrežama, i naslađivali se time koliko smo pametni da tako nešto smislimo.
Mislim da toga nema nigde u svetu. Da ne postoje ljudi sa tako uvrnutim razmišljanjima poput nas. Razmišljanjima , koja nemaju dodirnih tačaka sa razumom, već sa nekakvim našim ubeđenjima i željom da svakog – počev od predsednika države pa nadalje – izvrgnemo ruglu. Da li je moguće da mislimo da nas svi oni „zezaju“ zarad nekakvih svojih pozicija, mesta u društvu i privilegija koje imaju.
Uzmimo dr Branislava Tiodorovića. Mogao je čovek lepo da sedi kod kuće, čuva sebe i svoje, gleda televiziju poput svih nas i uživa u svojoj penziji. A on se lomata sve vreme sa svima nama nedokazanima i kvari svoj život, da bi nečiji spasao. Epa, stvarno smo posebna fela ljudi. I moglo bi sram da nas bude.
18.septembra
