Po ko zna koji put sam razočarana u nas. U naše odsustvo želje da postanemo drugačiji i bolji, da porastemo i mentalno ne samo fizički, i da svi zajedno doprinosimo boljem svetu, koji toliko priželjkujemo. Smatrajući, valjda, da će taj bolji svet neko da nam pošalje u paketu, pa će poštar da nam donese na vrata, a naše je da – kada otvorimo kutiju – samo uživamo u njemu.
Pre neki dan u Nišu je bio Dragan Đilas, predsednik Stranke sloboda i pravda. Najavio je da dolazi kako bi razgovarao se građanima. Usput je razgovarao i sa novinarima. I ništa nije sporno u njegovoj nameri, niti želji za razgovorom. Sporna je suština samog događaja, koji je ličio na sve, samo ne na razuman razgovor političara i građana, a usput i novinara.
Gospodin Đilas je opozicija srpskoj vlasti. Jadna vlast koja ima ovakvu opoziciju, a još jadnija opozicija koja ima ovakvu sebe. Da se razumemo u startu. Dobro ja znam šta je vlast, a šta opozicija. Dobro znam kako je opozicija pre više od dve i po decenije delovala protiv vlasti. Pamtim govore opozicionih lidera, kritiku vlasti utemeljenu na činjenicama, pamtim zahteve koji su se iznosili pred građane i ređali od 1 pa do 10. Pamtim govore Vuka Draškovića, Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, Vojislava Šešelja. Pamtim i govore nekih manje važnih opozicionara poput Milana Paroškog. I izvinjavam se što dobro pamtim. I što mi sećanja pomažu da uporedim opoziiciju danas sa opozicijom nekad, da napravim paralelu, i izvučem zaključak. A moj zaključak u ovom slučaju, mislim slučaju Dragana Đilasa u Nišu, je ravan izduvanom balonu.
Priznajem da toliki fijasko i takvu nemoć jednog , nekada velikog Dragana Đilasa, nisam očekivala. U broju njegovih pristalica, u kritici koju je izrekao protiv aktuelne vlasti, u izgovorenim rečima koje baš nešto i nisu imale smisla niti bile povezane sa životom, koji sada živimo.
„Aktuelna vlast deli radnicima jedne fabrike u Nišu krofne, pazite po jednu krofnu, kako ih nije sramota“.“Imate gradonačelnicu koja brčka noge u fontani i vređa opoziciju“…….nešto je od izgovorenog, a što bi trebalo da bude kritika aktuelne vlasti. I prekid sećanja da je i njegova stranka nekada bila na vlasti u Nišu, i da je logično da nam nešto dobro ostavi u amanet, ako već smatra da ovi sadašnji ama baš ništa nisu uradili za devet godina. Gospodin Đilas kaže da on nema veze sa našim gradom, i da sve to možemo da pitamo Zorana Živkovića. Gde da nađamo sada svakog od njih ponaosob da ga pitamo, a i zaboravili smo malo ko je za šta bio zadužen, pa možemo i da se zbunimo pitajući pogrešne stvari. Smešno.
Hoću da kažem da sam, gledajući jednu od opozicionih stranaka na političkoj sceni Srbije, bila veoma tužna u tom trenutku. Pa Srbija nema opoziciju. A kada je nema, to ne valja. To samo znači da vlast nema parametre za ponašanje. Nema ko da je cimne , opomene, ukaže na greške. Ali stvarne. Ne na krofne i na brčkanje gradonačelnice u fontani. Pa kada ukaže, moža i vlast da bude bolja u segmentima u kojima greši, a ako vlast bude bolja, i narodu će biti bolje. Vlast u postojećoj situacija ladno može da se ponaša monopolistički što bi se reklo jezikom ekonomije, i da „sliku svoju ljubi“, pošto nema drugog izbora.
Gospodin Đilas reče da će svima nama, ako dođe na vlast, plate i penzije biti veće, i da će za nekoliko godina promeniti lice Srbije, tako da ni rođeni Niš nećemo moći da prepoznamo. Ja neću ništa da kažem, a vi verujte ako mislite da treba.
Nije zaboravio gospodin Đilas da spomene i lustraciju. Onu nesrećnu lustraciju, koju su demokrate praktikovale po dolasku na vlast,a koju nam i sada obećava. Malo zastrašujuće zvuči, jer ne znaš kome bi on mogao da postavi dijagnozu za lustraciju. Evo, možda sam i ja već kandidat .
(POKR….iz SIROVINE….Djilas kako govori)
Kažem, mnogo me razočarao ovaj deo opozicije. I mnogo me razočaralo saznanje da ti neki, po di foltu pametni i obrazovani ljudi, nisu ni milimetar odmakli od politike , koja se je vodila pre skoro tri decenije. I nisu ni sami prihvatili osnovne principe demokratije kojom su nam mahali pred nosom, optužujući – tada režim Slobodana Miloševića kao nedemokratski. Ništa se sami nisu promenili, a rado bi ponovo da menjaju nas, građane. Nekako mi se čini da su građani, u međuvremenu, daleko više sazreli od njih, političara. I da se ne daju tek tako prevariti, niti se pecaju na isprazno izgovorene reči. A znaju i da izvagaju i preseku.
Ode Đilas pre nego što je došao, jer su upravo ti isti građani, sa kojima je želeo da razgovara, imali nezgodna pitanja. Sram da ih bude, a on došao da ih izbavi od Vučića i odvede u bolju budućnost.
30 juli
