Sve je isto, ali malo drugačije. A kako, inače, definisati situaciju u kojoj smo se – od korone naovamo – našli. Policijski čas, pa nema policijskog časa. Relaksacija mera, ali nema opuštanja. Možemo svašta što nismo mogli, ali ne možemo sve. “Ništa više neće biti kao što je bilo” – jedina je tačna konstatacija.
Ma važno je da smo živi i zdravi, sve ostalo je lako podneti. Donekle jeste, a donekle i nije. U najjednostavnijim situacijama vidiš da nije. Kreneš da zagrliš prijatelja koji ti je doneo poklon s putovanja, prosto raširiš ruke jer te ponele emocije, a on se trgne i odskoči ko da ga je zmija ujela. Znaš dobro da ne čini to namerno, kao što znaš i da si sam raširio ruke spontano, ali mućak. Ništa više nije kao što je bilo.
Zaboraviš u autobusu da navučeš masku (iako ti protokolarno visi na bradi) i već stiže ukor konduktera iz drugog kraja autobusa. Maše rukama u panici, ko da će svet da se sruši ako tog časa ne navučeš propisani rekvizit.
Kreneš u prodavnicu, pa kad stigneš – shvatiš da si masku zaboravio. I shvatiš – propade kupovina. Ne pali ono naše, srpsko: Ej burazeru, začas ću ja, na brzinu, samo da uzmem……Nema toga više. Ima da se ponašaš po pravilima, ili nema ništa od posla za kojim si krenuo.
Gde god se našao pereš ruke, kožu skinusmo od pranja, brišeš vlažnim maramicama, prskaš alkoholom. Potrovasmo se od dezinfekcionih sredstava i prskanja.
A tek o ozbiljnim stvarima da ne govorim. O polasku u školu, recimo. I silnim pravilima koje one male glavice moraju da upamte, ne misleći odveć na školu, ali strogo poštujući uputstva kojima im i roditelji i nastavnici pune glave. Mora se, šta ćeš.
Polako se odvikavaju i zaboravljaju bacanje u naručje jedan drugome, grljenje, ljubljenje i sva ostala dečja intimiziranja, koja su deo ljudske prirode. Toga smo se, doduše, odrekli i mi matori. Hladno se na ulici pozdravljamo samo susretom očiju, ko englezi, nedostaje nam topao stisak ruku ali…..sledimo uputstva. Neće, doduše, niko da nas kazni, ali proradilo nešto u glavi. Svest o tome da možemo da se zarazimo, obolimo……i ne daj bože svašta da nam se desi. Eeeeee, kad bi nam svest proradila i za mnoge druge stvari, ali neće.
Uopšte neću ni da spominjem javna okupljanja na koja smo navikli, kullturne i sportske manifestacije, a i sve druge – koje smo počeli da upražnjavamo on lajn. E, to je ono najgore. Počeli smo načisto da živimo život on lajn. Da se , onako otuđeni jedni od drugih, potpuno otuđujemo. To je ono najtužnije što nam se događa i što teško može da se vrati u prvobitbnom obliku.
Setite se da smo, u vreme policijskog asa, govorili kako nam je korona donela mnogo toga dobrog. Jeste, s jedne strane, kada je reč o zbližavanju ukućana i njihovom drugačijem životu. Ali na svim drugim poljima nije. Čovek je društveno biće, ne može bez drugih ljudi. Čovek je empatično biće, ne može bez osećanja, kakva god bila. Čovek voli million stvari, koje mogu da se dešavaju samo sa drugim ljudima, drugačije ne vrede i nemaju tu čar.
I sada, kada svedemo računicu i rezimiramo stvari, šta vidimo? Prilično isprazne i sterilne živote koje pokušavamo da živimo kao da se ništa nije dogodilo, kao da su to nebitbne stvari na koje možemo da se lako naviknemo. A ne možemo, samo se pretvaramo da možemo. Iz straha za svoje živote.
I sve mi se čini da je ovo samo početak našeg velikog otuđenja i odljuđivanja. Uslediće još mali million drugih stvari, koje nisu korona, ali koje će nam menjati živote i činiti manje ljudima. Pa mi
baš nešto tuga, posebno kada razmišljam o generacijama koje dolaze. Mi nosimo maske, a oni će možda jednoga dana nositi i skafandere kako bi zaštitili svoje živote od nečega, ni sama ne znam od čega. Izem ti ja takve živote, koji se ne žive, već se samo održavaju u životu.
26.septembar
