I posle Konstrakte – Konstrakta. Javnost i mediji je prosto ne ostavljaju na miru, iako je žena lepo rekla da je završila posao, da hoće da se povuče u miran život bez popularnosti i malo odmori, i da se je divno provela u Torinu gde je sve bilo super, uključujući i dobar italijanski espreso.
Epa, ne može tako kako je ona zamislila. Neće ići sada kada nam je bacila kosku i pokrenula moždane vijuge na razmišljanje. Moramo mi malo da je izanaliziramo sa svih strana, da otkrijemo i ono što ni sama ne zna, da je pohvalimo i pokudimo, uvučemo u intrige i, kako stvari kod nas stoje, spustimo na zemlju. Jer mi, ovde u Srbiji, volimo čoveka da dignemo u nebesa, okujemo u zvezde, a onda ga tresnemo o patos da se razbije u paramparčad. Dosuše, Konstrakta još nije stigla do te faze, a nešto mislim da i neće, zato što je nenormalno normalna.
Ona ne skače po bini ko ostali učesnici, ne vrišti, ne smeje se neartikulisano, ne plače, ne slika se, ne šalje poruke obožavaocima, ne daje deset intervjua dnevno……ništa brate, ona ne radi što ostali upražnjavaju, i baš zato je pobednica u svemu, pa i na Evroviziji. To što nije zvanično najbolja, problem je u Evroviziji, ne u Konstrakti.
Ona je rekla „da se na samom takmičenju u Torinu desilo prepoznavanje i poštovanje onoga što radi.“ I da se nije pitala „šta tu radi, već šta time postiže“. A postigla je mnogo više sa metalnim lavorom i peškirom, nego svi oni u zlatnim kavezima, uz vatru, rogove, maske i bog te pita kakvu dekoraciju i scenografiju. Sa tim istim lavorom ona je sludela ekipu italijanske televizije RAI, koja je – dok je trajalo takmičenje – u režiji pevala zajedno sa Konstraktom, i klanjala joj se po završetku pesme. Poštovanje onoga što radi bato, to se zove poštovanje, koliko god se žiriji pojedinih zemalja pravili blesavi i sledili logiku političkih, ili kojekakvih drugih manipulacija.
Koga briga za to. Bljesnuli manipulatorski, pa se ugasili. Nema ih. Niko više o njima ne priča, čak ni o pobedniku, a kamoli da pevuši njihove pesme, ponajmanje da im se pokloni.
To što folkeri prepevavaju Konstraktinu pesmu, nije čudno – čudno je što se ona lagano uvlači u sve segmente života, i što su njene jednostavno izgovorene rečenice primenljive u mnogim situacijama i prilikama. Konstrakta se, ni manje ni više, uselila u Hrvatski sabor. Predsednik Sabora Gordan Jandroković je tokom saborske rasprave parafrazirao Konstraktu. „Zastupnica mora biti zdrava“, rekao je Jandroković nakon obraćanja saborske zastupnice Dalije Orešković, koja je svoje izlaganje u kom je kritikovala Vladu, završila rečima: „I što ćemo sad“.
Govoreći o svojoj pesmi Konstrakta je rekla da nije toliko vezana za kovid, kako smo mislili, već da je pandemija samo zakucala brigu o telu, kao dužnost.
„Ono što je mene pre svega tu interesovalo jeste naša dezorijentisanost i nezaštićenost kada je zdravlje u pitanju, i to u atmosferi u kojoj je zdravlje postavljeno kao vrhunska vrednost i cilj. Dezorijentisani smo jer je u infopolju prisutno milion predloga o tome kako dostići taj cilj, gomila trendova, ponuda, obećanja – oprečnih, netačnih, tačnih, apsurdnih…“, istakla je.
„I tako se nađemo u situaciji da se beskonačno i nepromišljeno trošimo radi ostvarenja tog cilja. Dakle, osnovni kapitalistički princip koji te nikad ne ostavlja zadovoljenim, primenjen u domenu zdravlja“, zaključila je Konstrakta.
Prosto ko pasulj, i baš zato što je prosto, pije vodu. Zato je naša Konstrakta pobedila, šta god neki tamo žiriji mislili i kako god im se činilo. Dokazala je da među ljudima postoji ipak neka želja za sadržajem koji ima neku ideju, i nastupom koji ima neki integritet. „U krajnjoj liniji, bila sam na dobrom mestu – lepo vreme, dobri ljudi i dobar espreso“, dodala je.
To je Konstrakta, i baš zato je najbolja. I šta ćemo sad? Pa ništa, završićemo priču, oprati ruke i obrisati ih peškirom.
20. maj
