Dojave o podmetnutoj eksplozivnoj napravi stigle su juče na elektronske adrese više osnovnih i srednjih škola u Srbiji, saopštilo je Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.
Dojave su stigle na mejlove 134 osnovne škole na teritoriji Školske uprave Novi Sad, kao i u nekim školama u Pirotu, Nišu, Babušnici, Vlasotincu, Lebanu i Kuršumliji.
Stav Ministarstva prosvete je da deca ne budu u školama dok objekte ne pregledaju kontradiverzione ekipe. Veliki je broj škola u gradu i sigurno će biti potrebno dosta vremena da obave preglede. Zato je nastava u to vreme organizovana onlajn.U manjim školama pregledi su obavljeni i đaci su brzo biti vraćeni u klupe.
Šta nas snađe, i šta smo mi skrivili – pitanje je koje ovih dana mnogi postavljaju. Ništa mi nismo skrivili, ali nas snađe jer smo, očigledno je, neposlušni: ne radimo onako, kako je neko zamislio da treba, pravimo se gluvi na opomene koje svakodnevno pristižu na našu adresu, i mislimo – proći će. Neće proći, sve dok ne uradimo ono što se od nas traži. Ne od nas građana, već od naše države, ali su obični građani uvek bili na meti subverzivnih delatnosti, terora i terorizma. Pa, je li ovo teror ili terorizam.
Po definiciji teror je često naizgled planirano širenje straha i užasa kroz provođenje ili pretnju nasiljem kako bi se ljude činilo poslušnima ili pokornima. Korišćenje terora za postizanje političkih ili ekonomskih ciljeva se naziva terorizam.
Reč teror se u današnje vreme može naći u brojnim kombinacijama reči – npr telefonski teror, psihološki teror. Koristi se često za opisivanje agresivnih oblika uznemiravanja.
Sličnost između terorizma i terora je ta što su im žrtve najčešće nedužna lica i što se u oba slučaja teži izazivanju straha i to ne kod žrtve, već kod društvene grupe kojoj žrtva pripada. Fascinantno i gotovo neverovatno zvuči činjenica da su savremeni teroristi uglavnom kategorija razboritih i promišljenih pojedinaca za koje je terorizam racionalni izbor za ostvarivanje njihovih političkih ciljeva. Oni su odabrali put razaranja, krvoprolića straha i panike. Uklapamo se mi, kao žrtve, savršeno u ovu priču.
Pitanje je šta ćemo sad? – što bi rekla Konstrakta. Do kada ćemo moći svakodnevno da se nosimo sa ovom pojavom, da deca istrčavaju i utrčavaju u školu, jer ne znaju šta im se događa, a nastavnici – i sami zatečeni – imaju raznolika objašnjenja. Pitanje je dokle jedinice MUP-a treba da trče od jedne do druge škole, ispituju, propituju i na kraju zaključe da ničega nema, i da je sve bilo samo zastrašivanje.
E sad, neka je i tako, čovek nikada nije siguran neće li se obistiniti ono: Vuk, vuk…..pa na kraju stvarno bude vuk. Dakle, svakodnevni haos će se nastaviti. A ko ga pravi? Ozbiljni zastrašivači, sa ozbiljnim namerama, kako bi izvršili pritisak na našu zemlju da, recimo, uvede sankcije Rusiji (kako se priča), ili klinci koji ladno mogu da pošalju anonimnu prijavu svojoj školi, da ne bi danas išli na nastavu, jer imaju pismeni?. Možemo li, makar, taj problem da lociramo, kako bi se znalo na koji način treba i da delujemo. Ne kažem ja da neko, u ovom lancu, loše radi svoj posao. Ali mi, brate, po logici stvari nedostaje neka kockica u mozaiku. Pa nije, bre, to ne znam kakav posao, za koji su nam potrebni agenti 007, već običan, rutinski, u vremenu savremenih tehnologija, reklo bi se, i prilično pojednostavljen posao. Zašto to ne možemo da otkrijemo, nego se bavimo posledicama.
Moguće je da sam ja glupa za ovakve stvari, ja samo prostoseljački razmišljam. A takvo razmišljanje je najlogičnije. Ko stoji iza anonimnih poziva i nepostojećih bombi? Fantom, ili čovek? Ako je čovek, što ne možemo da ga otkrijemo? Zato što smo nesposobni ili nećemo? E, to mene zanima, a verujem i vas.
21. maj
