Leto je oduvek bilo specifičan deo godine u našim životima. Neki su, u tih par meseci, pažnju usmeravali ka putovanjima, letovanjima, bilo kojoj vrsti provoda koji koriste u vreme godišnjih odmora. To su „oni nek“i, koji imaju para da se provedu svake godine kako hoće.
Oni „drugi neki“ su provod usmeravali ka običnim stvarima, poput posete bazenima, Nišavi, ili su odlazili u selo kod rođaka da malo „promene sredinu“, ubeđujući sebe da je tamo u selu jako lepo, lepše nego na moru.
Ničega od svega toga ove godine nema. Osim tišine i čekanja nečega, što ne znamo šta je i nemamo pojma kako će nas dočekati tamo u drugoj polovini avgusta i na jesen.
Najpre korona.“Izmestila nas je“ , što bi rekao naš narod. Na poslu, u običnom životu, u novčaniku….. S koje god strane da pogledaš, poremetila nam je živote. Da ne govorim o tragičnim situacijama kod pojedinih ljudi, za koje uvek kažemo „daleko bilo“, a opet znamo da koliko sutra sve može i nas da snađe. Strah se uselio u ljude, iako to većina ne priznaje. Strah od korone, strah od sutra, strah od života. A kad se u čoveka useli strah, čovek više ne ume da se smeje, ne ume da se raduje, ne ume normalno da živi.
Sreća je te nosimo maske, jer da ih ne nosimo videli biste i na ulici, i u autobusu, i na svekom mestu u gradu zabrinuta i pogubljena lica, koja više nisu ista. Nisu, jer im se na postojeće muke nakalemila nova, velika i neizvesna.
Život je, nekako, stao. Kao slika koja se zamrzne na televizoru. Ne možeš ni levo, ni desno, ni pravo…..nikuda ne možeš. Hteo bi da iskoristiš leto i završiš neki zaostali posao, ali hoćeš đavola. Ni to ne može. Zato što ništa ne funkcioniše. Prošli izbori, drugari uključeni u sve pore političkog života čekaju drugu polovinu avgusta da konstituišu Skupštinu, da izaberu nove važne ljude na mnogim važnim mestima, što će bogami da se razvuče do kraja godine. Treba vremena dok se izaberu, dok se malo povataju za gušu, dok sednu u fotelju i u njoj se smeste, a da ne govorim o tome – dok se upoznaju sa svojim novim poslom, i nauče da ga rade. Obično to čine sve do nekih novih izbora kada ih, taman naučene, smene i na njihovo mesto dođu novi đaci, spremni za obuku. Čekamo, dakle, i političare.
A šta da radimo kukavci u međuvremenu, dok čekamo? Da odemo u kupovinu i sebe obradujemo nečim novim, ne možemo. Džepovi prazni. Da sređujemo kuću, jer imamo vremena – tek to ne možemo,odakle nam pare. Da se okupimo i podružimo, deleći sa drugarima muku i radost, je misaona imenica. Ne može. Ne smemo da se okupljamo. Grlimo se udaljeni dva metra jedni od drugih i maštamo o trenutku kada ćemo moći barem da se ljudski izgrlimo i izljubimo.
Pa sad vi vidite kako život može da se promeni preko noći. I otputuje u smeru koji nismo mogli ni da sanjamo. I kako smo sada spremni da radimo stvari, koje nikada nismo i odreknemo se onih, bez kojih smo mislili da ne možemo.
A život jedan i nema reprizu. Svaki glupo proživljeni dan ulazi u životni staž, koji se lagano povećava. I iscuriće na kraju, a mi nećemo imati čega lepog da se setimo. Zato mislim da i ove grozne dane, u koje je muka stigla sa raznoraznih strana, treba da živimo drugačije. I pronađemo zrnce radosti u sebi, kako naši dani ne bi zavisili od drugih. Može, verujte da može. Ali i za to treba snaga, volja i želja. Stisnite petlju, ostavite iza sebe sve što je ružno. I nikako se ne osvrćite.
23.juli
