Poštujemo li mere Vlade, posle nešto više od dve sedmice od njihovog uvođenja? Pa, ne znam šta da vam kažem, a da ne slažem. Đene-đene, što bi rekao naš narod. Malo poštujemo, a malo i ne poštujemo. Malo smo ozbiljni, a malo i neozbiljni.Malo shvatamo situaciju, a malo i ne shvatamo dok nas, ne dao Bog, ne lupi ponovo u glavu.
Repovi korone se još uvek vuku – u nekim gradovima na jugu Srbije i nekim institucijama, u kojima je buknula epidemija pa nam pokvarila opštu sliku. Da toga nije , kako kaže epidemiolog Darija Kisić tepavčević, ladno bismo mogli da kažemo da smo iz epidemije izašli. Ali nismo, opominje nas ona da je tu negde u blizini, da može da nam se vrati, na šta baš i ne ajemo mnogo.
Na ulicama mnogo naroda. Ne kažem ja da ne treba narod da izlazi na ulice. Ali onoliki narod, pa najmanje polovina njih bez maski, rukavice retko ko nosi, a o distanci da i ne govorim. Lagano sebe sami uvodimo u „normalno stanje”, verovatno smatrajući da kada „struka” kaže da je sve, manje više, u redu, onda je u redu. Ostatak izgovorenih reči o merama opreza, retko ko čuje. A i kada ih čuje, pogrešno ih razume.
Ispred banaka, pošti i njima sličnih institucija, redovi napolju su postali praksa. Ulazi jedan po jedan, navlači masku pri ulazu, a u redu stoji ćaskajući sa drugima, bez maske. U autobusima se situacija, takođe, polako relaksira. Jeste da vozač ne dozvoljava ulazak bez maske, jeste da su sedišta obeležena, ali stoji i činjenica da se pored vozača prođe sa maskom, sedne se na označeno mesto, i maska skine. Tako da su svi, gledano sa tog stanovišta, pravila ispoštovali protokolarno. Ali ne i suštinski.
Ličimo pomalo na klince koji igraju igrice na telefonu, kada rooditelji naiđu uzmu u ruke knjigu, pa kada odu – nastave sa igricama. Ličimo na neozbiljne klince koji ne razumeju da to što rade njima šteti, a ne nekom drugom.
Kako se koja mera ukine i dozvoli nešto više, mi tako postajemo nezajažljivi i probirljivi. Nekako će se i moći na more, ali su se ljubitelji mora odmah nasekirali što će ove godine biti ukinut švedski sto za doručak. Pazi bogati koji hendikep. Pa kako će da letuju bez švedskog stola?
Hoću da kažem da smo vrlo brzo zaboravili sedenje između četiri zida od – do i nemogućnost obavljanja bilo kog posla bez problema. Zaboravili smo i strah koji se uvlačio u svakog od nas dok sluša objavljene rezultate, broj obolelih i mrtvih, pa i imena poznatih i dragih ljudi. Zaboravili smo na aplauze zdravstvenim radnicima koje smo, tako uplašeni, nešto poštovali do neba, a sada nam i ne pada na pamet da možemo ponovo da ih dovedemo u situaciju da navlače one skafandere i da provode 24 sata odvojeni od svoje familije. Zaboravili smo sve što nismo tada mogli, a hteli smo, sve što smo želeli, a bilo je nemoguće. Čak i da posećujemo starije članove familije i kontaktiramo sa njima. U zamenu za to grozno stanje od nas se traži samo da nosimo maske, rukavice, da držimo distancu i budemo oprezni. Dok sve ne prođe, ako prođe u skorije vreme. A to niko ne zna. Da li će biti skorije, ili neće.
I još nešto. Zaboravili smo, barem neki od nas su zaboravili, koliku netrpeljivost pa čak i mržnju, smo gajili prema svima koji nas ograničavaju i zatvaraju. I navodili primere drugih država, u kojima takve mere ne postoje. Te neke države, da ih ne spominjem, nisu platile na mostu, ali sada plaćaju na ćupriji. Ali, nas to sada ne zanima. Nas zanima samo da se bunimo, da kritikujemo, da pljujemo druge, da analiziramo tuđi rad i etiketiramo ljude.
Žalosno je što se nikada, ama baš nikada, sami ne pogledamo u ogledalo i proanaliziramo sebe. A od nas se najmanje traži – samo da nosimo maske, rukavice i da se ne bacamo jedni drugima u zagrljaj. Ako je to mnogo, ja ne znam šta onda nije.
22.maj
