Čitam vest i ne mogu da verujem: Let kanadske niskotarifne avio-kompanije Vestdžet od Kalgarija do Toronta otkazan je, a policija je pozvana na lice mesta jer jedno dete nije nosilo zaštitnu masku.
Svi putnici morali su da se iskrcaju sa leta u utorak, nakon što je on zaustavljen, prenosi BBC. Otac deteta Safran Čaudri kaže da je Vestdžet tražio da njegova 19-mesečna kćerka nosi masku, ali da beba nije prestajala da plače.
Šta se ovo dešava sa svetom, je li vama jasno? Meni, bogami, nije. Ovo sa devetnaestomesečnom bebom, a i još mnogo toga pride. S jedne strane prete kaznama, mašu kojekakvim papirima, uključuju inspekcije, policiju i svakojaku kontrolu…..a s druge opuštenost do maksimuma u pojedinim situacijama.
To sa bebom mi je palo u oči jer sam pre par dana čula priču o putovanju autobusom iz inostranstva prema Srbiji, i obrnuto. Autobus dotične kompanije koja saobraća isključivo na međunarodnim linijama, kažu očevici, liči na autobus iz našeg filma “Ko to tamo peva”. To što nisu obeležena sedišta, to što je gužva, to što masku nosi ko hoće i ne nosi ko neće (ko da je modni detalj), to što nema dezinfekcionih sredstava……to je manje važno. Mnogo je važnije da u situaciji, u kojoj bi svega toga trebalo da ima, nema ni osnovne higijene. Prljavština i smrad na sve strane, a putuje se više od 12 sati. A da se žališ, možeš samo Bogu. Usput, to zadovoljstvo putnike košta 80 eura.
Đaci krenuli nedavno u školu. Danima slušamo šta smeju, a šta ne smeju, uče đaci, a uče i roditelji. Pobrkalo im se gradivo u glavi pa više ne mogu ni da se sete da li se uz stepenice ide levom ili desnom ili obrnuto. Prebrojavamo maske, merimo distance,temperature, ovo i ono……a na drugoj strani se okupljamo ko da korone nema i kao da se ništa oko nas ne događa.
Postoje mesta na kojima se ljudi masovno i bez problema okupljaju, ćaskaju, ljube se i grle. I deca takođe, u parkovima, igraonicama i drugim prostorima za okupljanje dece. A onda krenu u školu i u školi moraju da rade sve po propisu i pravilima.
Generalno gledano svuda u svetu se ljudi slično ponašaju. Svuda postoje pravila i postoji život koji ruši pravila. U ovom mozaiku, koji se zove korona, nedostaju neke kockice. Kockice, neophodne za razumevanje čitave situacije. U kojoj mora da se zna šta treba a šta ne treba, šta se sme a šta ne sme. I da se snose posledice, ako nije tako i nije po propisima.
Pa pogledajte političare, ne samo kod nas, već i na svim većim skupovima u svetu. Neki nose maske, neki ne nose. Neki poštuju pravila, drugi ne. Ko de se igramo, pa zabušanti mogu i da se provuku, ukoliko imaju sreće.
Pogledajte, takođe, pravila oko putovanja. Kad ulaziš u neku zemlju ne treba test ni izoliacija, ćak ni merenje temperature. Kada iz nje izlaziš sve to treba. A ti cirkulišeš, tamo i ovamo. I nosiš virus sa sobom, ako ga imaš. A ako ga nemaš, možeš da ga dobiješ vrlo lako.
U prvom naletu epidemije smo brojali pomno i obolele, i one na respiratorima, i preminule. Sada više ni to ne činimo. A brojke nisu beznačajne. I preminulih ima svakodnevno. Manje, ali ih ima. Sa tom razlikom, što ih sada ne primećujemo.
Jesmo li se mi to navikli na sve ovo što nas je snašlo i prepustili se sudbini, ili se nešto čudno dešava. Nešto, nerazumljivo, što ćemo razumeti tek ako nas snađe. Dok je tamo negde, baš nas briga.
Vraćam se devetnaestomesečnoj bebi koja nije imala masku, pa zaustavila poletanje aviona. I opet kažem – ništa mi nije jasno. I neće mi biti, dok me, daleko bilo, ne snađe. A dotle – baš me briga, kao i sve ostale.
12.septembar
