Snežana Ranđelović je iz Svrljiga, kraja poznatog po svrljiškim ovcama, specijalitetu interesantnog naziva „Belmuž“ i manifestaciji organizovanom u čast ovog brenda „Belmužijadi“. Ona je predsednica Udruženja za očuvanje starih kožarsko- čurčijskih zanata.
Mnogi mladi iz IT generacije čak i ne znaju koji je to zanat i šta kožari ćurčije prave. Ali ima i onih koji uporno brane svoju tradiciju i radom nastoja da je očuvaju i da svoje naspeđe od predaka prenesu na potomke. Snežana je jedna od njih. Uporno, godinama sama i sa svojim saradnicama iz Udruženja ova srdačna i vrlo pozitivna žena pravi vunene i kožne papuče, patofnice za bebe, kožuhe, kape, šubare, pojaseve za očuvanje zdravlja. Svi proizvodi su od kože svrljiške ovce, (svrljiška pramenke) i domaće autohtone rase, stvorene u Svrljigu. Gaji se uglavnom na području jugoistočne Srbije.
Udruženje koje predstavlja postoji od 2016. godine.
“Pokušavamo da sačuvamo od zaborava jedan od najstarijih zanata koji datira još iz 12. veka. Još su naši monasi nosili kožuhe koji su pravljeni od ovče kože . Vuna je bila spolja. Taj deo garderobe se zvao ćurak, pa otud i naziv zanata – “ćurčijski”, objašnjava Snežana.
Snežana učestvuje na mnogim manifestacijama gde se predstavljaju stari zanati i koje imaju za cilj očuvenje i prenošenje srpske tradicije. Njen i štand njene koleginice Golupke Marković izaziva uvek veliku pažnju posetilaca.
„Zanat nije nimalo lak. Mi žene ne možemo da prerađujemo kožu, to rade naše kolege. Prerada kože je dug proces. Ali, zato možemo da pravimo od kože različite odevne predmete. Modernizovale smo odevne predmete, kako bi produžile tradiciju ovog zanata. Radimo i bundice, prsluke sa narodnim motivima iz svrljiškog kraja. Imamo dosta dekorativnih koža. Mnogo sitnica može da se napravi od kože. Svaki proizvod koji uradimo ima “neku svoju priču”, kaže Snežana.
„Mi se sa kožom igramo kao deca sa krpicama. Svako parče kože može da bude poseban proizvod. Ono što ostane od jakne postane papuča, patofna, šubarica, kapica”
Ona i članovi udruženja ne mogu da prave serije jer je to jednostavno nemoguće.
“Nikada ne pravimo više modela, samo po jedan. Pravimo unikate po kojima smo postale prepoznatljive i van naše zemlje. Nedavno smo gostovale u Beču na “Danima Srba” u organizaciji naše dijaspore i izazvale veliko interesovanje naših ljudi koji žive tamo”.
Snežana kaže da su tamo najviše traženi prsluci i jakne. Vlasi su kupovali vlaške šubare za njihova kulturno umetnička društva.
Uskoro treba da putuju ponovo van zemlje.
“Dobili smo poziv da u septembru ponovo idemo u Austriju na Dane Vlaha i Srba”.
Snežana Ranđelović sa žaljenjem kaže da mladi nisu zainteresovani da nauće ovaj zanat .
“Mi bi rado održale radionice kako bi obučile mlade ovom zanatu, ali nema interesovanja. Zanat izumire. U Nišu postoji samo jedan ćurčija. Ovaj zanat se dugo uči i stalno se prate modni trendo.“
Snežana je po struci dizajner – konstruktor. Nekada je radila u firmi “Krzno” u Svrljigu i tako je zadojena ovim zanatom, jer je 13 godina radila u proizvodnji . Naučila je tamo sve što zna, od prostiranja kože do šivenja jakni. Bila je glavni modelar u ovoj firmi.
Od ovog zanata ne može da se živi ali može da bude unosna dopunska delatnost.
“Mi ne proizvodimo jeftine proizvode i mnogi to sebi ne mogu da priušte. I ranije su samo bogati ljudi nosili bunde i kožuhe sa ukrasima.”
Za ovaj zanat je potrebna velika ljubav a Snežana je veliki zaljubljenik kože.
“Najviše bih volela da se jave mladi ljudi kojime bismo mogli da prenesemo znanje.”
Zahvalna je lokalnoj samoupravi Svrljiga koja podržava njihov rad i u svemu im pomaže.
“Poslanik Milija i predsednica Jelena nam omogučavaju da predstavimo naše područje i naše zanate svugde gde putujemo. Zahvaljujući njima učestvujemo na različitim sajmovima “
Snežanu i njeno udruženje ćemo uskoro videti na “Belmužijadi” u avgustu. I tamo će , po tradiciji imati svoj štand. A možda će već tada da se pojavi neko mlađi koji će biti zainteresovan da bude “čuvar tradicije” i da nastavi ovaj lep i nadasve koristan zanat.
