Medijsku pismenost je naša država prepoznala kao važnu, ali nije primenila neophodna rešenja u praksi zaključio je profesor Filozofskog fakulteta u Nišu dr Zoran Jevtović. Kao osnovni razlog vidi što inovativne procese medijskog obrazovanja nikako ne bi trebalo da vode politički radnici, već isključivo medijski stručnjaci. Rešenje preporučuje po ugledu na modele u zapadnim državama, pogotovo u Skandinavskim zemljama.
“Kada govorimo o medijskom obrazovanju , to je proces koji je sasvim sigurno ušao u našu sredinu i koji će trajati bar desetak godina i niko ga ne može zaustaviti. Oni koji ne žele da pristupe ovom modernom pokretu i afirmaciji tih informacionih vrednosti ostaće zarobljeni u svojim pećinama i biće bez perspektive,“ rekao je profesor Jevtović istakavši da danas živimo u digitalnom društvu i da je osnovni preduslov funkcionisanja u njemu medijska pismenost. Problema je, međutim, kako tvrdi profesor dr Zoran Jevtović mnogo.
Na putu do kvalitetnog medijskog obrazovanja u praksi postoje brojne prepreke. Izborni predmet “Jezik, mediji i kultura” koji je uveden u nekoliko srednjih škola u Srbiji ne prati adekvatan nastavni kadar koji može da prenese komunikaciono znanje i veštine. smatra profesor Jevtović.
“ U Srbiji Imamo specijalizovane stručnjake iz sfere medija i komunikacija edukovane na tri državna fakulteta, ali i više privatnih obrazovnih ustanova, koji su jedino kompetentni za ova obrazovna polja. Problem je što svakodnevno činimo ustupke, pa onda profesorima koji u srednjim školama nemaju dovoljan fond časova i društvenih orijentacija daju da predaju te predmete. Ljudi koji nikada nisu detaljnije učili o medijima, poruci i značenju, njenom kreiranju i oblikovanju smisla ili usmeravanju značenja, dobijaju šansu da predaju stručne predmete o kojima imaju tek površne informacije.“
Profesor Jevtović kao imperativ ističe: da bismo uveli medijsku pismenost u srednje škole, moramo da imamo obrazovane profesore koji će biti edukovani na specijalizovanim kursevima o medijskom obrazovanju ili ljude koji su završili odgovarajuće fakultete i koji kompetentno mogu da govore o promenama.
Posledice lošeg medijskog obrazovanja mogu se manifestovati u širenju nasilja na društvenim mrežama, nekorektnom govoru i brojnim zlouptrebama na internetu – od laži i dezinformacija kojima smo svakodnevno okruženi, do toga da čitave spin industrije i propagandni filmovi kroz različite medijski atraktivne forme pokušavaju da na naki način laži prikažu kao istinu.
“Srbija među evropskim državama prednjači po broju funkcionalno nepismenih ljudi i mi nestpljivo hoćemo odjednom da skočimo na vrh a nismo se popeli ni na pola planine.” istakao je profesor Jevtović i dodao da je sistem medijskog obrazovanja samo deo obrazovnog sistema i ne može se posmatrati odvojeno od njega.
„Medijska pismenost je proces kojeg čini sposobnost usvajanja i primene teorijskih znanja, kritičkog pristupa, analize, tumačenja, vrednovanja, kreiranja i odašiljanja medijskih poruka različitih oblika. Srbija se javno opredelila za primenu digitalne agende za koju je medijska pismenost osnov funkcionisanja. Na informacionim magistralama biće još puno prepreka i izazova, ali sam uveren da iza hiorizonata našu državu možemo videti kao deo globalnog digitalnog društva, “ zaključio je profesor Jevtović.
Medijsku pismenost je neophodno uvesti kao predmet u osnovne i srednje škole
Medijsku pismenost kao predmet bitno je uvesti upravo zbog toga što je već oformljenoj osobi teško da promeni svoje navike kada je u pitanju način na koje posmatra i tumači medije, primetio je Ilija Milosavljević, doktorand i istraživač pripravnik na Filozofskom fakultetu u Nišu.
“ Taj problem ima svoje izvorište u ranoj mladosti. Kao deca, svi smo učeni da verujemo u tvrdnje autoriteta, na prvom mestu roditelja, a kasnije i učitelja i nastavnika. U njihove izjave i tvrdnje se nije smelo sumnjati, “znali” smo da su istinite i neupitne. Kada odrastemo, broj autoriteta kojima verujemo se širi i mediji postaju jedni od njih. Isti metod neupitnosti prenosimo na medije i njihove tvrdnje i tu dolazi do problema. Zadatak medijske pismenosti je da na nauči da počnemo da sumnjamo, da ne prihvatamo tvrdnje koje do nas dolaze zdravo za gotovo.“
Milosavljević ističe da bi predmet Medijske pismenosti trebalo da bude obavezni predmet.
„Možda zvuči kao preterivanje, ali, ukoliko zaboravimo nešto iz domena geografije, biologije ili istorije te informacije danas lako možemo naći na internetu, ali ukoliko ne znamo kako da ga koristimo, nećemo uspeti da pronađemo tačne i pouzdane odgovore. Mitohondrija tada može biti bilo šta, od grada u Vijetnamu, do začina u Čileu, i mi ćemo poverovati u to.“
Ovaj primer iako radikalan ukazuje na suštinu da ukoliko ne znamo kako da nađemo ono što nam je potrebno i ukoliko ne znamo kako da filtiramo informacije dobijene iz medija, postajemo pasivni upijači svega onoga što mediji plasiraju i gubimo mogućnost da tumačimo svet, kulturu, politiku , društvo.
„Tada nismo aktivni članovi sistema, a to za posledicu ima nestanak nekih od osnovnih postulata savremenog društva poput demokratije, građanstva, pravne države i drugog,“ zaključio je Ilija Milosavljević.
Ovaj članak je nastao kao deo projekta “Medijska pismenost” koji je podržao Sekretarijat za kulturu Grada Niša kroz projektno sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa u 2019. godini.
