Poljoprivredni alat proizveden u kovačnicama u Beloj Palanci decenijama unazad se po kvalitetu cenio širom Jugoslavije. Belopalanački kovači ističu da su njihovi preci tim poslom počeli da se bave još pre pet vekova i da od njih nema boljih majstora od „Triglava do Đevđelije“.
Ovdašnji kovači uz nakovanj odrastaju i od njega žive, to je zanat koji vole. Međutim, od više desetina kovačkih radnji, u kojima se znanje na nove generacije prenosilo vekovima, preživelo je svega nekoliko. Uprkos smanjenom broju radnji i dalje ćete čuti odjeke udaranja čekića o nakovanj sa koje god strane ušli u Belu Palanku.
„Naši proizvodi nemaju „vek“. Dobro iskovana sekira može da se koristi i po sto godina, a da joj ništa ne fali. Isto tako je i sa noževima, sekirama, ašovima, burgijama, motičicama. Sve su to proizvodi po kojima su ovdašnje radionice na glasu“, poručuju belopalanački kovači.
Prema njihovim rečima, nekada je taj zanat zahtevao mnogo više truda, sve se ručno radilo, uz pomoć mehova. Industrijalizacija je olakšala posao i kovačima, mada i dalje nije lako iskovati motiku ili sekiricu. Za finalni proizvod je i dalje potreban težak i čvrst čekić i užareni metal.
Zanat po kom je Bela Palanka poznata širom Jugoslavije supružnici Danijela i Stefan Pejić iz tog mesta prilagodili su novom vremenu i novim zahtevima kupaca.
Umesto velikih sekira, motika, ašova i drugih poljoprivrednih alatki oni prave ukrasne sekirice i veoma su uspešni u tome. Na sajmu starih zanata koji je organizovan kao prateća manifestacija na Danima Banice u Beloj Palanci osvojili su prvu nagradu.
Stefan Pejić je za Gradski portal 018 rekao da je njegov pradeda bio kovač, tako da je od njega nasledio ljubav prema tom poslu, ali ne i radionicu jer je u međuvremenu uništena.
„Nabavili smo sami sve što nam je bilo potrebno za izradu sekirica, nabavili smo i neke savremenije mašine za graviranje i tako krenuli pre otprilike dve godine. Izrada ukrasnih sekirica za suprugu i mene predstavlja hobi kojim se bavimo u slobodno vreme i kojim dopunjujemo kućni budžet“, kazao je Ćirić koji radi u gvožđari.
Njegova supruga Danijela, inače vaspitač po struci, kazala je da sekirice uglavnom izrađuju po narudžbini, a da su kupci ljudi svih generacija.
„Narudžbine nam stižu uglavnom preko interneta, a za izradu nam je potreban dan ili dva, ukoliko je potrebno da se uradi nešto složenija sekirica ili gravura. Najmanje sekirice prodaju se za 3.000 dinara ili više, a nešto veće za najmanje 4.000 dinara“, rekla je Danijela Pejić.
Dodala je da su i kupci iz inostranstva zainteresovani za njihove sekirice, ali da ih za sada ne prodaju van Srbije jer je carina skuplja od samog proizvoda.
*Ovaj tekst nastao je kao deo projekta „PORODIČNO U BIZNIS-BELA PALANKA“, koji sufinansira opština Bela Palanka kroz projektno sufinansiranje medijskih sadržala u 2021. godini
