Gradski portal 018 – 05.07.2017
Laicima u sportovima kao što su drevne borilačke veštine može se činiti na prvi pogled da se dvoje ljutih protivnika teturaju ‘vamo-tamo prkoseći silama gravitacije i silama protivnikovog oznojenog tela. Oni koji, pak, prate borilačke sportove čisto rekreativno – kauč borci,na tetarunja ‘vamo-tamogledaju ozbiljnije, a silna bacanja i zahvati im se čine smislenijim i tako mačo, a uz dva tri piva i činiju kokica i oni sami postaju borci, ispred troseda. Međutim, profesionalnim borcima, bilo da je reč o juniorima ili seniorima, borilačke veštine su način života i deo njihovih ličnosti. Svako teturanje ‘vamo-tamo je utrenirano i osmišljeno, a pored fizičke snage, mentalna snaga igra veoma važnu ulogu. Toliko su mentalno spremni da prodiru u svet telekineze. Posvećenost, odgovornost, istrajnost i upornost su vrline koje krase borce svetskog kalibra.
Jedan ovakav borac koga odlikuju sve navedene vrline postoji i u niškom regionu, tačnije rođeni je Aleksinčanin. Da li je ovladao telekinezom nisam pitao, ali sam zato saznao da je za svojih 18 godina života uspeo da postane evropski prvak u džiu džici u kategoriji kadeta, višestruki prvak države u svim kategorijama, od najmlađih pa do seniora, da osvoji četiri Balkanska prvenstva, da dva puta za redom (2016. i 2017.) osvoji bronzu na svetskim prvenstvima u Španiji i Grčkoj, i da zauzme 2. mesto na svetskoj rang listi juniora u džiu džici. Ime mu je Nikola Trajković, student je prve godine Elektronskog fakulteta u Nišu, i u ljubavi je sa džiu džicom od svoje sedme godine. Iako je jako mlad, ostvareni uspesi i već dvanaestogodišnje iskustvo u džiu džici čine ga pravim majstorom ove drevne japanske samoodbrambene veštine.
Odnos mentalne i fizičke snage kod džiu džicu takmičara je 50:50. Često se kaže da je džiu džicu sport inteligencije, jer je praktično cilj borbe nadmudriti protivnika, naći njegovu slabu tačku, njegove mane i iskoristiti to kako bi ga pobedio. Sve to zahteva i izuzetnu fizičku pripremljenost jer se džiu džicu borba sastoji iz 3 dela: udaračkog, bacačkog i borbe u parteru. Sva tri dela integrisana su u jednu borbu koja traje 3 minuta i koja je vrlo dinamična, sa puno promena ritmova prilikom prelaska iz jednog u drugi deo – ističe Nikola.
Logično pitanje koje se nameće kada je reč o džiu džici je i to koliko je ovo zapravo opasan sport s obzirom na to da je poznat po gušenju, tj. davljenju.
Što se tiče džiu džice kao takmikčarskog sporta, ona pored gušenja sadrži i poluge, bacanja i udarce. Sve to deluje pomalo opasno, ali takmičari su spremni i utrenirani za sve to. Kao i u svakom sportu i u ovom dolazi do povreda, ali one su retke jer je džiu džicu veoma zaštićen sport. Nosi se zaštitna oprema (štitnici za noge, rukavice, suspenzori i gume za zube), zabranjeni su udarci direktno u glavu, nema “full contact”-a, a sva bacanja i tehnike u parteru su strogo kontrolisane. Ona u sebi sadrži tehnike koje su izuzetno opasne i koje mogu imati veoma teške posledice. Takvi treninzi se obavljaju sa učenicima koji poseduju veći nivo stečenog zvanja, tako da su treninzi veoma zanimljivi i interesantni, a što je u svakodnevnom životu u realnim situacijama veoma primenljivo – navodi Nikola.
U nastavku priče čitajte o tome kada je Nikola poželeo da postane majstor džiu džice, kako su izlgedale pripreme za Evropsko prvenstvo u Švedskoj – gde je osvojio prvo mesto, za koje takmičenje se trenutno priprema, kao i o tome šta bi želeo da bude jednog dana – senior majstor džiu džice ili inženjer elektrotehnike.
Kada si shvatio da želiš da budeš majstor džiu džice?
U sedmoj godini sam se zainteresovao za džiu džicu gledajući svog oca, koji je bio trener džiu džice u policiji, na njihovim treninzima. Bilo mi je zanimljivo sve što su oni radili tada, bacali se, radili samoodbrambene tehnike i razne borbene akcije. Želeo sam da ija to naučim i tako je sve počelo.Kasnije, iz godine u godinu javila se i ljubav prema ovom sportu i eto ta ljubav traje već punih 12 godina.
Istorijski uspeh za reprezentaciju Srbije ostvario si 2014. godine u Švedskoj, kada si postao prvak Evrope u kadetskoj konkurenciji do 73 kg. Kako su izgledali treninzi i priprema za ovo takmičenje?
To je prvo evropsko zlato u muškoj konkurenciji za našu reprezentaciju, tako da je to zaista bio istorijski uspeh za našu državu. Pripreme za prvenstvo su trajale tri meseca, kada sam imao treninge svakog dana po dva puta.To je uključivalo kondicione treninge, treninge snage, treninge udaračkih tehnika iz karatea, bacačkih treninga iz džudoa i parternih tehnika iz džiu džice.Imao sam dobar tim ljudi oko sebe koji su brinuli o mojoj fizičkoj, tehničkoj i psihičkoj pripremi za takmičenje. Pored toga odradili su i dobar „skauting” svih mojih protivnika tako da sam unapred znao šta mogu očekivati u toku borbi. Na prvenstvo sam otišao kao autsajder i niko nije očekivao da mogu uraditi nešto, ali korak po korak, borba za borbom, pobede nad takmičarima iz Nemačke, Grčke i Rusije odvele su me u finale gde sam pobedio takmičara iz Holandije i postao prvak Evrope.
Četiri puta u dosadašnjoj karijeri bio si prvak Balkana (2008, 2010, 2011. i 2015.). Koliko treninga, napora i odricanja je bilo potrebno da bi pored osvajanja Evropskog prvenstva ostvario i ovaj uspeh?
DebitovaosamzareprezentacijuSrbije 2008.godinenaBalkanskomprvenstvuodržanom u NovomSadu. Nastupiosamkaopionir iosvojiozlatnumedalju. Mogureći da je to možda iodredilomojudaljusudbinu u ovomsportujersam video da moguostvaritivelikerezultatei to mi je dalo podstrek da treniramsveviše i više iosvajammedalje.OstaletituleprvakaBalkanaosvajaosam u kategorijama nada, kadeta i junioranaprvenstvimanaKipru, u BiH i Grčkoj. Pored toga osvojiosam ijednusrebrnu ijednubronzanumedaljusaovihprvenstava. Akouzmem u obzir da je svakojodovihmedaljaprethodiopripremni period od minimum tri mesecajakih iintenzivnihtreninga, mogureći da je sve to iziskivalopunonapora ipunoprolivenogznoja, alikadazacrtašnekicilj ispredsebe i radišonoštovoliš, ništatinijeteško.
Koliko je naporno uskladiti treninge sa fakultetskim obavezama?
Dok sam bio u srednjoj školi uspevao sam bez prevelike muke da uskladim svakodnevne treninge sa obavezama u školi, ali moram priznati da je na fakultetu to znatno teže. Imam više obaveza oko učenja, vežbi, predavanja i ispita, ali sam i pored toga našao vremena za treninge i pripremne, trenažne procese pred velika međunarodna takmičenja. Tako da sam u martu ove godine bio na svetskom juniorskom prvenstvu u Atini i osvojio bronzanu medalju. Sve to zahteva puno odricanja, rada,upornosti i istrajnosti, ali sve se može postići uz dobar plan rada i veliku odgovornost.
Šta ćeš biti jednog dana, developer smartfon aplikacija i softvera, web dizajner, džiu džicu majstor u seniorskoj kategoriji ili nešto drugo?
Svaki čovek treba biti univerzalan u svemu, nikad se ne zna šta nosi život. Fokusiran sam na trenutne obaveze i ciljeve koji su ispred mene i ne razmišljam puno o daljoj budućnosti. Želeo bih jednog dana da pored posla kojim se budem bavio, treniram i ostanem u sportu, a u zavisnosti od obaveza i drugih okolnosti koje život nosi, videću da li će to biti samo rekreativno ili takmičarski, kao što je sada slučaj.
Koji je sledeći cilj? Za koje takmičenje se trenutno pripremaš?
Trenutni cilj mi je da završim prvu godinu fakulteta sa što boljim uspehom i upišem željeni smer na drugoj godini. A što se tičesporta i takmičenja, uskoropočinjemsapripremamazajesenjideosezone,gde me u septembruočekuje Balkanskoprvenstvo u CrnojGori, potom Evropskikup u Nemačkoji, Evropskoprvenstvo u Rumuniji. Cilj mi je da naovimtakmičenjimaosvojimmedalje, a naročito da ponovopostanemprvakEvrope.
Ostati ili otići iz zemlje? Šta kažeš ti iz ugla perspektivnog i uspešnog mladića?
To je dosta kompleksno i diskutabilno pitanje, sve češće postavljano u našoj zemlji najviše među mladim ljudima. Svi smo svedoci raznih dešavanja oko nas i sve veće želje mladih da odu odavde, ali mislim da naša zemlja ima puno potencijala koje treba iskoristiti na pravi način.Takođe mislim da ako se nekom mladom čoveku ukaže šansa da napreduje u onome čime se bavi, da treba to iskoristiti, bilo da je ona u zemlji ili van nje.
Projekat: “To sam ja”
Autor reportaže: Milan Dojčinović
Ovaj projekat se realizuje uz finansijsku podršku opštine Aleksinac kroz projektno finansiranje za 2017. godinu.
