Gradski portal 018 – 06.09.2017
Prema nekim naučnim istraživanjima, među kojima je i jedno najskorije objavljeno u naučnom časopisu „Plos One“, strani jezik se efikasnije uči uz određenu fizičku aktivnost. Kao i u svakom istraživanju, ispitanici su bili nelaboratorijski studenti i laboratorijski pacovi. I jedni i drugi su pokazivali bolju sposobnost pamćenja uz određenu fizičku aktivnost. Tako su studenti bolje pamtili engleske reči uz vožnju sobnog bicikla, dok su pacovi postali „bistriji“ i bolje učili zadate radnje koristeći točak za trčanje. Svaka sličnost između studenata i pacova je slučajna i nenamerna, mada postoje izvesne sličnosti, što dokazuje i navedeno istraživanje. Našeg sagovornika nismo pitali da li je vozio sobni bicikl da bi postao master engleskog jezika i postigao prosečnu ocenu 10,00 na master studijama anglistike, ali ga jesmo pitali otkud tolika motivacija kao kod laboratorijskog pacova. Dobili smo sledeći odgovor: Samo pre par nedelja, pratili smo prvenstvo u atletici gde sportisti konstantno testiraju granice svojih mogućnosti. Međutim, u jednom trenutku, čak i za njih postoji određeni limit. Limita u učenju stranog jezika nema, vrhunac je nedostižan, a ’lestvica’ se neprestano podiže, tako da motivacije ima na pretek.
Motivisanost i konstantna želja za napretkom Dušana Nikolića su ga odveli čak do jednog od najprestižnijih svetskih Univerziteta, do čuvenog Oxforda u Engleskoj. Međutim, kako kaže, nedostatak finansijskih sredstava sprečio ga je da u niz svojih akademskih uspeha uvrsti i oksfordsku diplomu. Iako je imao dovoljno obrazovnih kvalifikacija i bio primljen i na Oxford i na Univerzitet u Manitobi, u Kanadi, nije otišao jer mu nije bila odobrena novčana stipendija. Na pitanje da li je planirao da u perspektivi aplicira ponovo na ovim fakultetima, odgovara: Sada sam malo stariji i bogatiji za par radnih iskustava i nekoliko diploma. Upornost i marljivost me nisu napustili, pa postoji mogućnost da se prijavim na neki od stranih univerziteta i da ovog puta dobijem stipendiju. Ne verujem da će to biti isti univerziteti, ali o tome treba prvo pažljivo razmisliti.
Dušan trenutno radi kao freelance prevodilac i onlajn predavač engleskog jezika, a za koju nedelju brani i master rad na Departmanu za anglistiku na niškom Filozofskom fakultetu. Dobitnik je brojnih stipendija, od Erasmus plus stipendije za studijski boravak u Varšavi, pa do lokalne stipendije koju dodeljuje Opština Aleksinac za talentovane i nadarene studente. Iako dvadesetpetogodišnjak, u dosadašnjoj akademskoj karijeri ima objavljene i naučne publikacije na domaćim i inostranim naučnim konferencijama, a pre nešto više od godinu dana odbranio je i magistarsku tezu na beogradskom Filološkom fakultetu, sa prosečnom ocenom 10,00 i tako postao master profesor jezika i književnosti. U slobodno vreme vodi blog i vatreno navija za britanski klub „Arsenal“.
Sa Dušanom smo razgovarali o tome kada je odlučio da će postati filolog, koliko je izazovno bilo studirati i raditi kao predavač u privatnoj školi jezika, kako su izgledale studije u Poljskoj i zašto je poljski fakultetski sistem bolji od našeg, kao i o tome koliko je danas teško naći zaposlenje u struci, te kakva su mu iskustva sa onlajn kursevima engleskog, a o čemu najviše voli da piše u svojim blogovima.
Dušane, još od srednjoškolskih dana i ranijeg uzrasta bio si opredeljen za izučavanje jezika. Šta te je nagnalo da jednog dana postaneš anglista? Kada si odlučio da želiš da postaneš filolog?
Porodica, okruženje, crtaći, filmovi i serije, želja da obiđem razne delove sveta, a i da me ponekad niko u mom kraju ne razume. Rekao bih da je sve to vodilo ka poznavanju stranih jezika. Engleski konkretno sam počeo da učim u ranom detinjstvu, u vrtiću. Valjda sam voleo da se često hvalim kako znam neke reči na engleskom, pa su me moji roditelji upisali u privatnu školu. Tada sam dobio prvi džepni rečnik koji sam svakog dana čitao, a kako nisam dobro shvatio značenje reči ’džepni’, a ni ’rečnik’, nosio sam tu knjižicu svuda sa sobom, sve dok mi neko jednog dana nije objasnio kako rečnik funkcioniše. Sem fizičkog izgleda i par životnih odluka, nije se mnogo promenilo ni do pred kraj srednje škole, kada sam odlučio da se potpuno posvetim engleskom jeziku. Od tada, nisam posustao.
U periodu između 2015. i 2016. godine radio si kao predavač u školi stranih jezika „Oxford Centar“ u Nišu. Kako je izgledao jedan radni dan u ovoj privatnoj školi i koliko je bilo izazovno za tebe uskladiti fakultetske i vanfakultetske aktivnosti sa poslom?
Imao sam veliku slobodu u Oxford Centru da na svoj način osmislim lekcije i uskladim ciljeve nastave sa politikom škole. Časovi su se uglavnom odvijali uveče i bilo je pravo uživanje raditi sa različitim grupama dece i odraslih. Imao sam ukupno tri grupe učenika, a u par navrata sam radio i sa najmlađima. Te godine sam slušao master studije u Nišu i Beogradu, radio online i u Oxford Centru i spremao neko istraživanje. Ujutru bih čitao materijale sa fakulteta i prelistavao neke radove, popodne bih radio online časove, a uveče u školi jezika. Zatim bih, kasno u noć, radio sve ono što nisam stigao tokom dana. Vikendi su služili za spremanje lekcija i materijala za časove. Da, bilo je jako izazovno i pomalo smelo uskladiti sve te aktivnosti, ali itekako iskustveno i korisno.
Tokom dosadašnjeg školovanja proveo si jedan semestar u Varšavi na Institutu za engleski jezik kao student master studija anglistike. Kako je bilo studirati u Poljskoj? Je l’ možeš da napraviš paralelu između master studija kod nas i kod njih?
Varšava je pre svega zadivljujuće prelep grad bogate istorije i kulture. Sam univerzitet i zgrada univerzitetske biblioteke su u turističkoj ponudi grada. Učiti, čitati, slušati predavanja u takvom okruženje je velika privilegija i motivacija. Njihovi fakulteti uglavnom imaju tri godine osnovnih studija i dve godine master studija, gde svaki profesor ima određeni broj master studenata kojima drže takozvane master seminare. Na svom departmanu u Varšavi, upoznao sam izuzetne stručnjake u svojim oblastima, volontirao sam na jednoj od konferencija na temu dvojezičnosti i višejezičnosti, i slušao neke kurseve koje nisam imao prilike da slušam u Nišu ili Beogradu. Čitava struktura je na nekom višem nivou u odnosu na Srbiju. Recimo, biblioteke širom Varšave imaju najnovije primerke stručnih knjiga i udžbenika, gde svaki student ima nemalo širok online pristup knjigama, istraživačkim radovima i časopisima. To mi je jako pomoglo tokom kurseva i pri pisanju radova. U Srbiji toga još uvek nema, te studiranje ume da bude napornije.
Koliko je danas teško naći zaposlenje kao prevodilac? Šta se više isplati, aplicirati za neko prevodilačko mesto ili, pak, otvoriti svoju školu jezika?
Za angliste je danas tržište relativno bogato, jer se traže sve vrste prevoda, od seminarskih radova do master i istraživačkih radova, pa je i neka buduća perspektiva, što se prevođenja tiče, svetlija. Svakako, mislim da je najbolje rešenje osnovati sopstvenu školu, ali to zahteva mnogo više vremena, odricanja i novca, te mnogi odluče da se bave prevodom kao ’frilenseri’ i prihvate projekte koji njima odgovaraju.
Pored toga što iz hobija pratiš Premijer ligu, izvesno vreme vodiš i blog. Šta možemo da pročitamo u tvojim blogovima? O čemu najviše pišeš?
Uživam u Premijer ligi, veliki sam tobdžija (fan Arsenala), i jedan od malobrojnih koji se može pohvaliti da je prisustvovao utakmici svog tima u Londonu. Za tobdžije važi da su veoma dobri ljudi, jako duhoviti i odlični sportisti, i to tim redom.
Blogove pišem na engleskom o temama koje se retko sreću na internetu. Uglavnom biram neke neobične likove iz filmova ili knjiga i pokušavam da ih opišem iz određenog kulturološko-lingvističkog ugla, a da pritom približim terminologiju svakom čitaocu. Jedan od blogova, koji je neočekivano postao popularan u anglofonim zemljama, govori o liku iz filma ’Panov lavirint’. Film je genijalan, a blog malo manje.
Sve je više kolega iz tvoje struke koji se opredeljuju za predavanje engleskog jezika Kinezima i Japancima putem interneta. Uostalom, i ti se baviš ovim. Kakva su tvoja dosadašnja iskustva sa online kursevima?
Apsolutno. Engleski putem Interneta predaju i oni koji nisu kolege iz moje struke, jer rad sa Kinezima i Japancima im donosi onu finansijsku stabilnost koju ne dobijaju od naše države. Pored toga, može biti jako zabavno i lako, a ljudi iz tih kompanija su veoma pristupačni i ljubazni, te se mnogi odlučuju za ovu vrstu rada. Učenici se takođe brzo prilagode tehnologiji, lakše prate časove, i imaju mogućnost da pogledaju snimke časova u cilju da obnove lekciju ili nadoknade propušteno. Rekao bih da su prednosti ovakve vrste nastave znatno brojnije od nedostataka.
Ostati ili otići iz zemlje? Šta kažeš ti?
U Srbiji je često kao u nekoj Ibsenovoj drami. Ostao bih, ali treba otići.
Projekat: “To sam ja”
Autor reportaže: Milan Dojčinović
Ovaj projekat se realizuje uz finansijsku podršku opštine Aleksinac kroz projektno finansiranje za 2017. godinu.
