Svekoliko Srpstvo je tužno zbog smrti našeg velikog, plemenitog i izvanrednog hirurga dr Miodraga Lazića. I mi, Srbi, u rasejanju po belom svetu oplakujemo njegovu smrt, kaže Mirjana Petrović iz Niša koja sa svojom porodicom već decenijama živi u Kaliforniji, SAD.
Njeno sećanje na doktora Lazića je ispunjeno emocijama, a dodaje da je vest o njegovoj smrti duboklo potresa i one koji ga nisu znali, ali dovoljno priča čuli o njemu kao čoveko koji je prava ljudina. Marš na Drinu se tako čuo i na ulicama u mnogim evropskim, ali i američkim gradovima odajući tako počast legendarom lekaru.
“Upoznala sam dr Lazića jednog leta u Nišu. Došao je bio sa ratišta kod roditelja na kratko. Moj suprug i ja smo doneli hirurške konce i igle tog leta i raspitivali se kome da ih predamo. Naš dobar drug je stanovao u istoj zgradi gde i doktorovi roditelji i povezao nas s njim”, seća se Mirjana svog prvog susreta sa dr Miodragom Lazićem. “Oduševio nas je svojim rodoljubljem, požrtvovanošću, dobrotom, neposrednošću”.
Priča o dokroru Miodragu Laziću se tu nije završila za ovi prodicu. Kažu legende se prenose brzinom vetra, a leganda o doktoru Lazi i više od toga. Kasnije sam, kaže Mirjana, upoznala ljude iz Republike Srpske koje je doktor spasio. Mirjani su pisali, znajući da je iz Niša, ljudi koji su na ovaj ili ona način upoznali doktora Lazu. Jedan od njih je Miro Beribaka iz Sarajeva, kome je dr Lazić spasio život
“Taj čovjek, naš doktor Lazo, je došao dobrovoljno, bez plate, prvo u Krajinu, pa onda kod nas na Ilidžu, najčešće je spavao u bolnici da što prije može da pomogne kad ima ranjenih, bio je u bolnici i kad su granatirali bolnicu, Lazo nije odstupao, sa druge strane je bilo i hrvatskih bolesnika, naš dobri Lazo nije pravio razliku, zbrinjavao je i njih… to se zove ljudskost i to me uvijek podsjeti na to kako je srpska vojska u Prvom svjetskom ratu propustila bugarske ranjenike i tako pokazala ljudskost… O Lazi i njegovoj hrabrosti i požrtvovnosti se knjiga može napisati…”, piše Miro Beribaka koji je ostao živ zahvaljujući niškom lekaru, a bio je jedan od najtežih pacijenata i gotovo da su se svi već bili oprostili od njega.
“Čitav naš kraj ga žali, svako je imao u familiji ili medju prijateljima nekoga kome je Lazo pomogao… A operacije su mu bile čudo, bukvalno je iz mrtvih dizao ranjenike”, piše Miro Berbika.
I doktor je zapamtio svog pacijenata.
“Januar 1993. godine Azići, deo ilidžanske opštine koji su držali muslimani. U žestokom kontranapadu oslobađamo ga. Jedan borac je mrtav, više ranjenih. Jedna teška operacija grudnog koša. Beribaka Miro, 1964. godište, sa Ilidže; grudni koš razvaljen rasprskavajućim metkom, pluća iskidana, vise van grudnog koša. Spašavam ga. Operacija traje dva sata, izuzetno teška, ali živ je. Da je stigao petnaest minuta kasnije, bio bi mrtav”, zapisao je u svom ratnom dnevniku dr Miodrag Lazić.
Miro Beribaka je izvanredan pesnik. Napisao je jednu potresnu pesmu o svom ranjavanju i o tome kako ga je dr Lazić, čovek zlatnih ruku, spasio. Nije dr Lazić samo spasio živote ranjenika, nego i mnogobrojne dece koja su rođena posle rata, kao što je slučaj sa Mirom Beribakom i njegovim ćerkama rođenim posle rata.
Tako je u Americi. Srbi u dijaspori okupljeni sa svih strana ispraćaju svog doktora Lazu. I u grdaovima evrope su sa terasa odjekivali zvuci “Marš na Drinu”. Heroji se uvek israćaju tako, a doktor Laza je bio više od heroja, on je bio ljudina.
