„Kakva vrućinčina, ne može da se diše“ – komentarišemo ovih dana. Do pre nedelju dana smo gunđali zbog kiše, koja „pada usred leta ko nenormalna“.
Ako ti neko deli koplimente „zeza te“, ako ćuti „ljubomoran je i ne primećuje te“. Ako kasni „ neodgovoran je“, ako stigne ranije „baš ne voliš što ti remeti koncept“. Ova naša osobina se uselila u sve pore života. Ko da smo je genetski nasledili od predaka. Pa se proteže i do vlasti. Ako je SNS na vlasti, što nije DS. Ako je DS, što nije neko drugi. U principu, ono što posedujemo i imamo na poslužavniku, nikada ne valja. Uvek valja ono što nemamo. Nema veze što stalno citiramo onu narodnu „bolje vrabac u ruci, nego golub na grani“ uvek ćemo stremiti da uhvatimo goluba, pa tako najčešće ostajemo praznih ruku.
Nikada mi nije bilo jasno što ne možemo da uživamo u onome što imamo. I radujemo se svemu što nam je dostupno. Jeste li ikada razmišljali koliko bi nam život bio lepši, i koliko bismo svi bili zadovoljniji da to činimo?
Neretko tvrdimo kako su ljudi, nekada, bili srećni, a kako je sreća danas sve nas napustila. A imali su manje od nas svega onoga, što mi danas imamo. I bili srećni. Zato što je sreća u nama, a ne u onome što imamo i posedujemo. Zato što je sreća tu, samo treba da je prepoznamo.
Postoji bezbroj akademskih definicija sreće. I ni jedna nije tačna. Zato što je sreća individualna i što je za svakoga drugačija. Neko će se radovati običnom izlasku sunca, nekome neće biti dovoljna ni Ibica sa svim luksuzima koje pruža, da bi bio srećan.
Svaki čovek bi trebalo da upamti da je sve u njegovim rukama i da uvek i sve zavisi od nas samih. Od toga koliko smo spremni da se potrudimo i koliko zaista nešto želimo.
Neko pametan je rekao: „Živi danas, jer juče je prošlo, a sutra možda i ne bude”. Baš lepo rečeno. Samo ga treba primeniti u praksi. Kako bi to izgledalo na primeru jednog našeg dana ili nedelje? U toku samo jednog dana propustimo desetine sitnih momenata razmišljajući o nečemu što se desilo i to ne možemo promeniti, nervirajući se zbog nečega što će doći a to ne možemo izbeći. Nervira nas sunce koje greje, kiša koja pada, drugarica koja kasni, gužva u autobusu, glasna priča kolege pored nas……….nervira nas sve što nam se dogodilo juče, prekjuče, prošle godine. Sekiramo se zbog nečega sutra, unapred predviđajući šta može da se desi, i obavezno kao alternativu uzimajući ono loše. A gde je sada? Ovaj sadašnji trenutak? Momenat zvani Danas?
Što ne bismo pokušali da pronađemo sreću u prvoj jutarnjoj kafi, osmehu nama drage osobe. Što konačno ne oslušnemo svet oko sebe i čujemo njegove zvuke. Taj svet oko nas i nije tako loš, a nije ni mnogo dobar. Tom svetu je potpuno svejedno postojimo li mi u njemu ili ne. Pronađimo ljubav u svemu. Budimo strpljivi, verujmo sebi i svojim osećanjima. Svi naši problemi su samo u našoj glavi. Od nas zavisi koliko će se tu zadržati. Pokušajmo da izvučemo zadovoljstvo iz svakog događaja ovog trenutka, jer se on nikada više neće ponoviti.
Vraćam se vrućinčini na početku priče, koja nam ide na živce i zbog koje negodujemo. Zašto? Pa zar nije normalno da je vrućinčina jula meseca? Zamislite da počne da pada sneg ? Šta bismo bismo onda rekli? I on nam ne bi valjao usred leta. Kao što nam i mnogo toga ne valja. Ono što imamo i što nam je pri ruci i u čemu možemo da uživamo.
Da uživamo u vrućinčini, kako? – pitate. Pa lepo. Ona je sada, kroz neki dan je neće biti – pa je li bolje da budemo srećni i uživamo u onome što jeste, ili da celoga života budemo namćori i čekamo ono što nije, i što možda nikada neće doći.
Vi kako hoćete, ali ja želim da uživam baš sada i baš u svemu što ovoga časa imam. A svako od nas ima mnogo toga. Samo treba da ga iskopa, stavi na sto i nasmeje se u brk životu. E, to sam zaboravila da kažem – osmeh je jako važan u ovoj priči. On podgreva sreću.
I što reče Duško Radović:
Ko je juče smandrljao utorak, evo mu danas nove i lepe srede.Nećete se izvući.Dani će prolaziti i dolaziti, sve dok jednoga dana ne učinite ono što ste obećali.
A ja bih dodala- što pre, to bolje.
