Akcija Nacionalne koalicije za decentralizaciju, kojom se prikupljaju potpisi protiv riijaliti programa u Srbiji, završava se danas. Hoće li biti uspešna ili neće, ne znam. Država je uvela limit da se 30 hiljada potpisa mora prikupiti za 7 dana. Ne znam koliko je prikupljeno, ali čisto sumnjam u dovoljan broj potpisa.
Zašto je to tako? Pa zato. Zato što smo mi već u priličnoj meri zaraženi, što se bolest proširila i što zdravog tkiva, koje nas može ostaviti u životu, ima sasvim malo. Svi odreda smo, na rečima, protiv rijaliti programa, ali nešto smo bili zauzeti ovih dana pa nismo stigli da trknemo da se potpišemo. Sindrom srpskog naroda…..neće baš moj potpis da prifali. Epa hoće. Prifaliće baš moj, vaš i još ponečiji potpis i mi ćemo neaktivnošću glasati za rijaliti. I sačuvaćemo ga, pa ćemo ga i u nastavku negovati čineći jedan jedini mali napor, sadržan u odmahivanju rukom uz rečenicu , kojom izražavamo zgražavanje: „ja to ne gledam, daleko bilo“. A gledaju, itekako gledaju. Mnogi.
Tako će rijaliti programi nastaviti da učestvuju u degradiranju medijske scene u Srbiji. Rijaliti programi, definitivno, nisu uzrok krize u društvu, već posledica.Traju dugo, jer nam i kriza predugo traje. A mi našli način kako da od nje pobegnemo. I tako se od krize lečimo, produbljujući je.
Brojna istraživanja napominju da rijaliti programi negativno utiču na ljudsko zdravlje, a posebno na mentalni aspekt. Najpre na mentalno zdravlje nesrećnika u ovakvim programima koji su (iako im narod zavidi na uživanju bez imalo napora), zapravo u zatvoru, iz kojeg ne mogu tek tako izaći ukoliko im se ne dopadne. Ne, ne…..moraju da plate, kako bi izašli….po principu: dala baba banku da se uhvati u kolo, a saad daje dve da iz njega izađe.
Da ne govorimo o mentalnom zdravlju onih koji bleje ispred ekrana (izvinjavam se na izrazu, ali nemam bolji) i koji pamte
imena učesnika, citiraju njihove reči ko što smo nekada citirali neke pametne ljude, pokušavaju da ih imitiraju u stvarnom životu i pretvaraju ih u svoje uzore, umesto da od njih beže glavom bez obzira.
Dakle, mi smo mentalno obolela nacija koja sebi dozvoljava da gubi vreme gledajući “dno dna društva” u kojem živi. I lagano i život pretvaramo u rijaliti. Pri čemu se ne čudimo nenormalnostima u njemu, koje do pre desetak godina nisu mogle ni da se zamisle kao moguće. Recimo da na koncertu Nemanje Radulovića galamimo, grickamo semenke i jedemo kokice, aplaudiramo kada aplauzu vreme nije, ko da je na bini neki grandovac…..i koješta još naučenog u nakaradnim emisijama današnjig medija, I nenaučeno u školi, iz knjiga, od roditelja i svih onih, koji su nim nekada bili uzori.
I što je najgore, mi nastavljamo putem utapanja u “serviranu nam na tacni” zabavu, ne čineći ništa da sebe izvučemo iz mulja. Do nas je, nije do gospode koja pokušava da nas zaglupljuje i od nas napravi amebe. Do nas je, jer nemamo vremena da odemo i šarnemo taj potpis protiv ovakvog zla. Do nas je, jer ne umemo da koristimo daljinski. Do nas je, jer nam je mozak već ispran, I pomoći teško da nam ima.
Nemanju Radulovića je većina nas već danas zaboravila. Zapamtićemo da je svirao u rodnom gradu, da je tom prilikom pala kiša I da smo pokisli do gole kože, da je otišao, a mi smo bili na njegovom koncertu……I to je valjda dosta od nas. Kiju Kockar nećemo zaboraviti, o njoj znamo sve, čitamo knjigu koju je napisala i pomno pratimo šta joj se u životu događa. Do nas je, kažem, jer smo podlegli bolesti. Neće nas niko iz nje izvući, ako nemamo volju da sami izađemo.
Ako već nemamo vremena da se potpišemo na peticiji, imamo valjda toliko snage da učinimo napor, pritisnemo dugme na daljinskom I predamo se nekom drugom uživanju. A ima ih oko nas koliko volite. Samo treba iz rijalitija da se preselimo u stvarni život.
27.Jun
