Gradski portal 018 – 26.06.2017.
Stara latinska poslovica glasi Quot linguas calles, tot homines vales – koliko jezika znaš, toliko ljudi vrediš. A sam jezik, pored komunikabilne funkcije, nosilac je još važnije funkcije – identitetske i kulturološke. Ljubav prema stranim jezicima se po pravilu rađa u najranijem detinjstvu, upravo kada nas roditelji identitetski oblikuju i kada poprimamo kulturna obeležja nacije. Psiholozi su čak i empirijski dokazali da dete najbolje uči jezik do 5. godine života, a postoji mnoštvo primera koji govore o tome da su deca naučila engleski ili nemački gledajući crtane filmove na ovim jezicima. Doduše ne gramatički, ali u izgovornom smislu i te kako.
Za našu sagovornicu ne znamo koliko su joj crtaći pomogli da nauči engleski jezik, ali smo saznali da je sa samo dve i po godine znala celu azbuku i alfabet, a da je sa tri i po godine znala da čita na srpskom. Engleski jezik je počela da uči sa 5 godina i kako kaže, nikad ga nije doživljavala kao obavezu, već isključivo kao zadovoljstvo. Naglašava: Nekako se oduvek znalo da ću se i profesionalno razvijati baš u toj oblasti. Iz ove perspektive, mislim da to i jeste bio pravi izbor.
Pohađala je filološko odeljenje ,,Prve niške gimnazije Stevan Sremac”, a diplomirala je na Departmanu za anglistiku na Filozofskom fakultetu u Nišu sa prosečnom ocenom 9,60. Trenutno je student master akademskih studija na Filološkom fakultetu u Beogradu i radi kao onlajn predavač. Iza sebe ima višegodišnji volonterski staž u internacionalnoj humanitarnoj organizaciji ,,Caritas”, kao i u Ustanovi za decu i mlade ,,Hristina Markišić” iz Aleksinca,. Biografija joj je bogatija još i za prevodilačko mesto u Centru za socijalni rad opštine Aleksinac.
Volonterizam je ono što je ispunjava, a ljubav prema fudbalu, posebno prema britanskom klubu ,,Mančester Junajted”, je čini kompletnijom devojkom.
Sa Dunjom smo razgovarali o njenom volonterskom angažovanju, o tome koliko je bilo zahtevno uskladiti fakultetske obaveze sa ostalim aktivnostima, koliko je danas teško pronaći posao kao prevodilac, koje su prednosti, a koje su mane onlajn predavanja, kao i o tome koji posao bi za nju mogao biti dream job i da li treba otići iz Srbije i zašto ne.
U dosadašnjoj prevodilačkoj karijeri dosta si se bavila volonterskim radom. Najpre si od 2007. do 2012. radila kao prevodilac za decu sa posebnim potrebama i decom iz marginalizovanih društvenih grupa u humanitarnoj organizaciji ,,Caritas”, da bi neko vreme provela i kao prevodilac Ustanove za decu i mlade ,,Hristina Markišić” iz Aleksinca. Kako je izgledao jedan volonterski dan u ,,Caritas-u”, a kako u Ustanovi za decu i mlade?
U ,,Caritas-u” sam bila isključivo u svojstvu prevodioca, pa je samim tim moja uloga bila manja i oduzimala manje vremena. Svakog leta i zime, dolazili su nam gosti iz italijanskog ,,Caritasa’’, pa smo prepodne zajedno imali radionice sa decom, dok bismo popodne posećivali starije na teritoriji opštine Aleksinac i nosily im pakete sa hranom i odećom. S druge strane, u Ustanovi za decu i mlade, pored prevođenja obrazaca i tekstova, imala sam i ulogu vaspitača za decu izmeštenu iz roditeljskog doma. Odgovornost je bila znatno veća, jer, osim toga što sam vodila računa o detetovim fiziološkim potrebama, trebalo je i obezbediti sadržajni edukativni program prilagođen detetu i njegovim kognitivnim i fizičkim sposobnostima. Svakako je ovo bio mnogo veći izazov, jer se često radilo o deci ometenoj u razvoju, ali su mi i jedan i drugi poduhvat pružili nesvakidašnje i bogato iskustvo.
Koliko je bilo izazovno uskladiti volonterske poslove sa fakultetskim obavezama?
Iskreno, oduvek sam se trudila da budem odgovoran učenik i kasnije student, pa mi tako usklađivanje obaveza nikada nije predstavljalo problem. Trudila sam se da škola i fakultet budu na prvom mestu, pa je volontiranje uglavnom bilo rezervisano za raspuste i pause između semestara. Nakon završetka osnovnih akademskih studija, rešila sam da napravim pauzu, kako bih se više posvetila volonterskom radu.
Koliko je danas teško naći zaposlenje kao prevodilac? Šta se više isplati, aplicirati za neko prevodilačko mesto ili, pak, otvoriti svoju školu jezika?
Da se razumemo, posla za prevodioce uvek ima – jedini problem je u tome što se njihov rad ne ceni dovoljno. Ukoliko prevodimo bez posrednika u vidu neke firme za prevođenje, retko možemo naplatiti prevod onoliko koliko bi zapravo trebalo. Često su ljudi mišljenja da profesionalni prevod ne iziskuje mnogo vremena, ali, da bi se naučni tekst adekvatno preveo, neophodno je poznavati materiju i obaviti temeljno istraživanje. Iz tog razloga smatram da je možda mnogo manje stresno raditi u, ili, u najboljem slučaju, otvoriti školu jezika. Što se novca tiče, smatram da je engleski jezik preko potreban u svakom aspektu života, pa tako za kvalitetnog i snalažljivog anglistu uvek ima posla.
Trenutno radiš kao predavač engleskog jezika Kinezima putem interneta. Kako je biti onlajn predavač? Koje su prednosti, a koje mane, ukoliko ih naravno ima?
Isprva sam bila skeptična, moram da priznam. Mislila sam da je mnogo teže raditi onlajn, jer nema pravog kontakta sa učenicima. Takođe, bojala sam se jezičke barijere, jer se dešava da dobijete klijenta koji se prvi put susreće sa engleskim jezikom – ponekad čak i trogodišnje dete. Međutim, ubrzo sam uvidela prednosti ovakvog načina predavanja. Pre svega, klijenti, a naročito deca, uživaju u korišćenju kompjutera i telefona u edukativne svrhe. Mnogo im je bliži ovaj način rada od klasičnog, predavačkog, samim tim što je neuporedivo interaktivniji i prilagođeniji njihovim interesovanjima. S druge strane, ponekad se može desiti da loša konekcija ili nestanak struje utiču na kvalitet samog časa, ali i pored toga smatram da su prednosti brojnije.
Jesu li zahtevni Kinezi i jesi li ih možda naučila i po koju srpsku reč?
Kinezi nisu zahtevni, jednostavno su drugačiji. Među njima niko ne očekuje sertifikat uz koji će brže do posla. Oni jednostavno uče zarad učenja. Uče da bi znali i da bi stvarno naučili. Takođe sam primetila da, za razliku od učenika u Srbiji, koji mogu da budu sujetni, žele da čuju svaku svoju grešku, jer smatraju da samo tako stvarno napreduju. Za mene je to, iskreno, bio u neku ruku ,,kulturološki šok’’, ali sam se ubrzo privikla, i sada funkcionišemo bez problema. Što se srpskog tiče, nakon što sam primetila koliko im je teško da prelome jezik dok izgovaraju moje ime, shvatila sam da nema svrhe navikivati ih na tvrde srpske suglasnike (smeh).
Jedna si od retkih devojaka koja obožava fudbal, a naročito Ligu šampiona. Sudeći prema objavama na Fejsbuk profilu, ,,Mančester Junajted” ti je omiljeni klub. Da li bi ti možda posao iz snova bio da radiš prevodilačke poslove za ovaj tim ili ti je posao iz snova ipak nešto drugo?
(Smeh) Posao iz snova bi bio menadžer Mančester Junajteda. Šalu na stranu, bilo bi veliko zadovoljstvo i privilegija spojiti tu strast prema fudbalu sa ljubavlju prema engleskom jeziku. U svakom slučaju, to jeste jedna od oblasti koja me interesuje, i ne bih isključivala mogućnost angažovanja u njoj u budućnosti.
Ostati ili otići iz zemlje? Kakvo je tvoje mišljenje?
Ostati. Često od starijih dobijam savete da treba otići, ali smatram da je ovo naša zemlja i da je na nama da je učinimo boljom.
Projekat: „To sam ja“
Autor reportaže: Milan Dojčinović
Ovaj projekat se realizuje uz finansijsku podršku opštine Aleksinac kroz projektno finansiranje za 2017. godinu.
