Ko je gde bio i kakvu je ulogu imao u odbrani zemlje pre, tokom i nakon NATO agresije – dobro je poznato. Istorijske činjenice su jasne i ne mogu se poništiti dnevnopolitičkim napadima i ideološkim konstrukcijama.
Kada je reč o predsedniku SNS-a, gospodinu Milošu Vučeviću, da,
gospodine Diniću – on je bio u uniformi Prištinskog korpusa, u garnizonu
Gnjilane. Još važnije, kao ministar odbrane, gospodin Vučević je lično
dao značajan doprinos jačanju odbrambenih sposobnosti Republike Srbije, posebno kroz unapređenje specijalnih jedinica, modernizaciju Vojske
Srbije najsavremenijim sredstvima ratne tehnike, stvaranje preduslova za povratak redovnog služenja vojnog roka, kao i jačanje boračkih organizacija i kulture sećanja na odbranu zemlje od NATO agresije.
Srpski narod to prepoznaje i toga je svestan.
Ljubav prema Vojsci Srbije i Kosovu i Metohiji ne dokazuje se sporadičnim
izjavama i praznim parolama, već svakodnevnim radom, ličnim ponašanjem i konkretnim doprinosom, kao i poštovanjem Ustava Republike Srbije i
Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Postavlja se opravdano pitanje kako je moguće da neko iz takozvane akademske zajednice, tačnije iz opštinskog odbora blokadera sa Filozofskog fakulteta u Nišu, tvrdi da voli Kosovo i Metohiju, a istovremeno se ne distancira od brutalnog terora Aljbina Kurtija nad srpskim narodom, marširajući u istom političkom i ideološkom stroju sa onima koji otvoreno grade vojni savez protiv Srbije – sa Hrvatima i Albancima.
Kako to da gospodinu Diniću iz ZLF-a ne smeta takozvana „vojska Kosova“,
a smeta mu povratak srpske vojske na Kosovo i Metohiju, koji je zagarantovan Ustavom Republike Srbije i međunarodnim pravom?
Podsećamo da su Jevreji gotovo 2000 godina čekali povratak u Jerusalim i
da to u Izraelu nikome nije bilo sporno.
Na kraju, postavljamo i pitanje kako neko ko tvrdi da voli srpsku vojsku može da se zgražava nad veličanstvenom vojnom paradom održanom u Beogradu i istovremeno napada sve što je srpsko, državno i nacionalno.
