Pre par dana se navršilo 10 godina od kada je Aleksa Janković iz Niša sebi oduzeo život zbog vršnjačkog nasilja. Ubio se, jer su ga drugari u školi maltretirali, a nikoga nije bilo da mu pomogne. Aleksa je skočio sa terase stana i okončao muke.
Za Aleksinu smrt niko nije odgovarao. Utvrđeno je, doduše, niz propusta u radu zaposlenih u školi, ali je kažu slučaj zastareo. A ne bi zastareo da se svi nisu potrudili da zastari.
Troje od sedmoro maloletnika koji su učestvovali u njegovom maltretiranju u Višem sudu u Nišu kažnjeni su vaspitnim merama – pojačanim nadzorom Centra za socijalni rad. „Aleksin zakon“, za koji su se roditelji dečaka borili svih ovih godina, a koji je predviđao izmenu niza propisa kako bi se pre svega preventivno delovalo na sve buduće slučajeve nasilja, nikada nije usvojen u kompletnoj formi.
Osnovni sud u Nišu je 2016 godine doneo presudu po kojoj škola „Sreten Mladenović Mika“ mora da isplati gotovo dva miliona dinara odštete roditeljima Alekse Jankovića, na ime nematerijalne štete zbog smrti smrti sina i sudskih troškova. Aleksin život, dakle, vredi dva miliona dinara.
I tako je Aleksa umro po drugi put. A život nastavio da teče na isti način, po istim pravilima i sa istim propustima. Jer, sistem je pun rupa i funkcioniše po volji pojedinaca. A pojedinci se udružili u zaštiti zla. Nasilje u školama se nastavlja, čak štaviše cveta, a podaci govore da se godišnje javi do 300 ljudi, čija deca trpe nasilje. Nemaju Aleksin epilog, ali mogu da imaju. Uostalom, dovoljno je i to što svakodnevno trpe maltretiranje i batine vršnjaka. Bez razloga i povoda. Pokušavali su i drugi roditelji da prijave nasilje, ali su uglavnom neslavno završavali, jer posle nekoliko godina slučaj bude okončan, i nikom ništa.
Iz predloga Aleksinog zakona je prihvaćeno 80%, ali je – kažu stručnjaci – suština u onih 20%. A to su ozbiljnje sankcije prma učeniku koji izvrši nasilje i prema prosvetnom radniku odnosno odgovornima u školi koji ne reaguje na osnovu zakona i propsanog protokola koji predviđa tačno šta se radi čak i ako se posumnja na nasilje.
Najteža disciplinska mera za učenika osnovne škole ako nekoga prebije jeste ta da mu nosi ranac do kuće ili da čisti dvorište. Odgovorni u školama najčešće ne reaguju u skladu sa propisima, ili zataškavaju nasilje.
Reaguje se od slučaja do slučaja. Ako je nasilnik „nečije dete” , nema šanse da bude kažnjen. Ako je maltretirano dete „nečije dete”, kazna će uslediti sigurno.
Vrzino kolo bez početka i kraja. Zato što je, u ovom našem društvu, život nekom majka, a nekom maćeha. Ko te, uopšte pita za Zakon. Važno je čiji si i ko te štiti. U bilo kojoj oblasti života, pa i u ovoj. Samo što je nasilje u školama oblast, koja ne bi smela da upada u ovakve šeme. Prvo zbog toga što je to institucija u kojoj se dece uče ispravnim stvarima, i vaspitavaju se. Barem bi tako trebalo da bude. I zato što se tu stvaraju neki budući ljudi, koji će biti ovakvi, ili onakvi. Što u prevodu znači, mi negujemo nasilje odmalena, učimo našu decu pogrešnom ponašanju i stvaramo ljude sa iskrivljenim vrednostima. A usput hoćemo da promenimo društvo.
O osećanjima niko i ne govori, nikoga nije briga kako je roditeljima maltretirane dece. Ili Alleksinim roditeljima, koji evo već 10 godina kobajagi žive. “Očajnički se trudimo da živimo normalno, i taman pomisliš da si se navikao, naiđeš na neku stvar, sećanje, datum”…….
A nije moralo tako. Nije trebalo. Ali se dogodilo. Najgore u priči je što se u ovih deset godina od Aleksine smrti, ništa nije dogodilo. Osim novih nasilja i maltretiranja.
13.maj
