Poslednjih dana sa strahom otvaram fejsbuk stranicu. Sve češće doživljavam šok ugledavši lice, sa kojim sam do pre nekoliko dana razgovarala, a sada ga vidim poslednji put. Tu, na društvenim mrežama, na mestu koje nam je u poslednje vreme bilo jedino sastajalište, u nedostatku vremena i u našim promešenim životima.
Milan Andrejić !!!! Sve sve, ali Milan Andrejić? Kako, zašto, ko je kriv? Nema odgovora. Svi su u ovoj priči slični meni. Zbunjeni i tužni.
Ko sam ja da sada analiziram i tumačim bez argumenata, a na osnovu fejs prepiski, šta je bilo, šta je prethodilo, šta se događalo? Nije mi dato da sudim, ali mi je dozvoljeno da žalim i strahujem za svakog od nas pojedinačno. I da razmišljam o besmislu u kojem te, u ovom tranutku, sad ima a sutra nema.
Stvarno smo dobili podmuklog neprijatelja koji vreba iza svakog ćoška i čeka da ugrabi svoju žrtvu u trenutku nepažnje. Milan me opominje da svi možemo, koliko sutra, da budemo Milan. Opominje sve nas na neozbiljno shvatanje i prihvatanje svih upozorenja stručnih lica i vrha vlasti, koji stoji iza struke. Umesto da nam do mozga dopre izgovoreno, mi se još uvek ponašamo na svoj, „naučeni način ponašanja“. Kritikujemo, rugamo se, izvrgavamo ruglu ličnosti i izgovorene reči. Pokušavamo da od svega napravimo parodiju, na račun onih koji nam se ne dopadaju.
Opet kažem, ne analiziram smrt mladog čoveka, koji nikako nije smeo da umre. To je, naprosto, u uslovima u kojima živimo nezamislivo. Ali je umro. Znaćemo narednih dana kako i zašto. Nećemo znati krivca, ali će ga svako od nas pronalaziti u nekome. Čak i to je normalno u postojećim okolnostima zbunjenosti, nesnađenosti i straha. I to se oprašta.
Ne prašta se, međutim, naša lična nebriga o nama samima. Ne prašta se naša neodgovornost prema sebi, a to je jedino što se od nas traži. Da budemo odgovorni prema sebi, svojoj porodici, i drugima oko nas. Mi smo sada lančano povezani jedni s drugima Nismo u situaciji da naudimo drugom (kako smo navikli) a da pre toga nismo naudili sebi. Razmislite malo o tome. Promislite koliko smo, kao nikada do sada, povezani neraskidivim vezama, hteli mi to ili ne. I koliko zavisimo jedni od drugih.
Odlukom Vlade produžava se policijski čas vikendom. Kako ne bismo šetali ulicama, parkovima, trgovima, kejom……šetanje nam se uskraćuje za još dva sata. Takvi, kakvi jesmo – mi ćemo jednako do 15 sati, kao sto smo to činili do 17, „ubrzano“ šetati – da ispunimo normu, da uradimo sve što smo zamislili, misleći da smo prevarili „nekog“, a ne sebe.
Sve mi „možemo“ kada hoćemo i naumimo. Pa i da pravimo bahanalije u Obrenovićevoj ulici u vreme policijskog časa. Nekome u inat, i sebi za merak. Nama će neko da zabrani, pazi molim te!
Od čega nas štite oni koji pokušavaju da nas štite? Od virusa ili od nas samih? Pre bi se reklo od nas samih, neobuzdanih, nedokazanih, neodgovornih, a često i bahatih. A onda? Onda, kada čujemo nešto strašno, kada ugledamo sliku dragog čoveka kojeg smo poznavali i voleli, a koga više nema – onda se pitamo „ko je kriv“.
Svi smo krivi. Svako od nas pojedinačno. Zato što nam se čini da je igranje ruskog ruleta zabava. A kada metak pogodi naše čelo, nećemo stići ni da se iznenadimo. A kamoli da žalimo za sobom.
29.mart
