Veliki natpis „Ja volim Palilulu“ duž pruge preko puta starog Angroprometa ostao je bez nekoliko slova. Pano je 25.decembra postavila Gradska opština Palilula kao podršku razvoju turizma. Ali nije izdržao ni nedelju dana!
Najpre je sa ovog panoa, uoci Nove godine, odvaljeno slovo „U“ a u novogodišnjoj noći ga je neko potpuno uništio. Sada je otpalo i slovo „A“! Otpalo ili odvaljeno, ko bi ga znao. Krivi su, možda ljudi, a možda I nevreme.
Pre bi se reklo ljudi, nego nevreme. Zato što nam ovakve pojave na našim prostorima nisu strane. One su, naprosto, sastavni deo naših naravi. Palilula je samo jedan u nizu primera koji ukazuju na našu destruktivnu narav.
Ne mali broj puta se je, na zgradi koja je tek okrečena, već sutradan pojavio grafit “Džaba ste krečili”. Grafit, koji ruži zgradu, je sasvim na mestu. Univerzalnog je karaktera I mogao bi se prevesti kao “džaba ste bilo šta radili, mi smo tu da vam urađeno pokvarimo dok trepneš”.
Mogla bih do sutra da nabrajam primere “loše prakse” u gradu, u kojima su “destruktori” došli do punog izražaja. Ponosni na sebe što su nešto uradili, po čemu će biti uočeni i upamćeni. “Ono čega se pametan stidi, budala se time ponosi”, kaže naš narod. Nevolja je u tome što budala to ne zna, a i ne trudi se da sazna.
Tako, recimo, tokom noći budu polomljene klupe na Keju, uništeni mobilijari za decu u parkovima, i sijaset drugih stvari, koje nazivamo nekakvim opštim dobrom. Nema opšteg dobra za one koji uništavaju, njima samima je dobro kada to čine. Nesvesni činjenice da to čine i sebi, ne samo drugima.
Neke računice JKP Medijana iz proteklih godina govore da se samo tokom jedne godine, od para potrošenih za obnavljanje klupica i mobilijara, svake godine u Nišu može da napravi jedan park. Nesvesni, takođe, činjenice da su te klupice i mobilijare i sami plaćali, iz svojih džepova puneći budžet grada i da troše, ne gradske, već narodne pare. A oni su, valjda, deo tog naroda jednako kao i svi ostali.
A GO Palilula je samo želela da Palilulcima ulepša prostor na kojem žive. Jednako što je htela i uređenjem Palilulskog teferiča, koji su huligani uništili pogrdnim grafitima samo posle nekoliko dana. Pa je onda Udruženje “Radne akcije delijski vis” priteklo u pomoć, očistilo grafite i napravilo murale, koji valjda neće biti uništeni.
Trkaju se dobro i zlo, pa ko pobedi. Zlo ne popušta, iako su njegove pristalice malobrojne. Čuči iza ćoška i vreba priliku. Da nešto pokvri, da nešto uništi, da se u gluposti prepozna. I polazi mu za rukom, jer ima dobru organizaciju, a ne manjka mu ni vreme.
Znam da će sada mnogi reći – pa šta radi komunalna policija, što ne hvata huligane, što im se ne podnose krivične prijave, pa da lepo odgovaraju za počinjeno. Ma ajte molim vas. Ko je još u takvom naumu uspeo? Uostalom, komunalni milicajci nisu čistači naše savesti. Još manje naši roditelji, učitelji, pedagozi, a i nema ih dovoljno da bi nam svakodnevno stajali nad glavom i ispravljali krive Drine, koje su krive našom zaslugom.
Nekada davno, pre dvadesetak godina na RTS-u se vrtela reklama “Nije teško biti fin”. Mnogi su se još u to doba rugali ovoj reklami. I danas bi, pretpostavljam, bilo isto. Iz jednog jedinog razloga – što se mi finoće stidimo, a ponosimo se svim onim, čega se drugi stide. Ističući kako se mi , eto, od drugih razlikujemo po našoj spontanosti, neposrednosti i prostačkim rečima, koje drugi ni u ludilu ne izgovaraju. A tek po delima, koja su normalnom svetu ravna užasu, e tek po njima se izdvajamo i srećni smo što imamo hrabrosti da ih sprovedemo u delo.
Destruktivci su na ovim prostorima heroji, i to je naš glavni problem. Potpuno sam uverena da se ovoga časa, ako iko sluša ove moje reči, slatko smeju i kažu: O čemu ova priča, kakva budala. Upravo tu, na tom mestu je odgovor na sva pitanja, ujključujući i otpala slova na natpisu PALILULA.
20.januar
