Šta je radost, razmišljam ovih dana. I jesmo li je nekuda usput izgubili, zatrpali mnoštvom briga i problema, a možda mi uopšte više i ne umemo da se radujemo. Kada ste poslednji put videli srećnog čoveka, sa ozarenim licem i emocijama koje pršte na sve strane?
Ja jesam, pre par dana. Srela sam jednog momka, Miloš Unić se zove, koji je početkom jula završio master glume u Tuluzu u Francuskoj. E taj momak je prštao od sreće. Na licu mu se to videlo, u izgovorenoj reči prepoznavalo, u opuštenom ponašanju pokazivalo. A i kako ne bi, nije samo taj završeni master u pitanju. Ih, koliko njih ode negde u beli svet i završi master.Čudna mi čuda.
Miloš Unić, diplomirani pravnik ovde u Nišu, pokušavao je devet puta ovde u Srbiji da ostvari svoj san. Da upiše glumu i nastavi da se njome bavi, posle ogromnog iskustva stečenog u Akademskom pozorištu SKC. Pokušavao, rekoh, devet puta i uvek je dobijao NE za uzvrat. Jednom je, prošle godina, pokušao u Francuskoj i dobio je dva DA. Birao je između dva fakulteta, sa stipendijom Francuske Vlade u džepu.
A onda je, pokazujući tamo nekim Francuzima, šta zna i ume, koje potencijale nosi u sebi – dobio i posao za vreme studiranja. A onda je, posle završenog mastera, kao uspešan student – dobio i posao da predaje glumu na Akademiji.
Sve ostalo između – neću da spominjem – jer je u Miloševom životu za samo godinu dana bilo mnogo razloga za sreću, mnogu učinjenih koraka, mnogo uspeha za kratko vreme.
Zamislite sada nekog Miloša na ovim našim prostorima koji pokušava da sve to uradi ovde u Srbiji. Zamislite , ako su mu majka i otac niko i ništa, koje sve veze treba da potegne, koga da zamoli ili plati, da bi stigao tamo gde je Miloš Unić stigao. I zamislite koliko mu je vremena za sve to potrebno.Večnost, rekla bih.
A onda mi padaju na pamet svi oni mladi likovi, sa bezbroj ostvarenih rezultata na ovim prostorima, koji su se odjednom izgubili i nestali. A nisu, nisu se izgubili. Našli su se na tamo nekom boljem mestu, gde sreća može da se ubere na svakom koraku, samo ako si pametan, radan i vredan. Na Kembridžu, recimo, gde se je pre otprilike 5 godina našao Žarko Ranđelović, koji je završio gimanziju Svetozar Marković u Nišu, pokupivši sve medalje sa svih matematičkih olimpijada, uključujući i svetsku – a onda otišao. Žarko Ranđelović nije bio „nečije dete“, imao je samo sebe i svoju pamet. Završava sada doktorat na Kembridžu kao jedan od najboljih doktoranata i biće – pa ko zna gde će biti. Svet mu je otvorio sva vrata. Što je najvažnije u priči, i on je srećan.
Mogu ja još da nabrajam, i znam da ne poznajete mlade ljude o kojima govorim, ali mi verujte na reč – ja ih znam. I znam koliko vrede.
Zašto naša deca na ovim prostorima ne mogu to isto? Ne mora isto, makar slično. Zašto deca koja su pametna i sposobna ne mogu sebe da ostvare na ovim prostorima, i da im se sreća vrati – kako se vraća Milošu i Žarku? Ne znam odgovor na ovo pitanje, ali znam da će nam na ovakav način jednoga dana sva sreća, zajedno sa ovakvom decom, otputovati u neke druge krajeve sveta.
Pa ćemo onda mi naglabati kako se tamo negde lepo živi, a kako je ovde loše,strašno i ljudi su nesrećni.
Sreću čine ljudi, a mi smo ih pustili niz vodu i lupamo glavom o zid, tražeći je u okruženju. Nema je, ne postoji. Odneli su je sa sobom. I neka su. Zato što mi nismo zaslužili da se zajedno sa njima radujemo, jer im nismo ništa ni pomogli. Svojim ponašanjem pomogli smo im da što pre odu. I na tome treba da nam budu zahvalni. Jer da nisu, molili bi sada nekoga, ponižavali bi se, a pitanje je da li bi uopšte i uspeli da dođu do neke mrvice sa stola. Ovako, ovako su za bogatom trpezom, na kojoj im je ponuđeno sve što su želeli i sanjali i zbog čega imaju razloga da se raduju.
A mi, čak, gubimo i pravo da sesa njima radujemo. Nismo zaslužili.
22.juli
