Broj krava koje na Suvoj planini čuvaju meštani sela u podnožju te planine na jugoistoku naše zemlje porastao je proteklih godina sa par stotina na oko 800.
Na pašnjake koji se nalaze na oko 1.400 metara nadmorske visine, krave, ali i konje dovode na ispašu meštani sela sa područja Bele Palanke i Gadžinog Hana, a poslednjih godina i meštani sela sa područja Babušnice i Leskovca.
Žitelji tog dela Srbije i dalje na Suvoj planini konje i krave uzgajaju na tradicionalni način – odvode ih na planinu s proleća, a vraćaju u selo kada pašnjake pokrije prvi sneg.Od proleća do početka zime ove domaće životinje se same snalaze za pašu, vodu i same pronalaze utočište od kiša i vetrova.Vlasnici samo povremeno odlaze na planinu kako bi svojim kravama dali so, a konjima šećer.
Veterinarski tehničar iz Bele Palanke Vojkan Andrejević koji na Suvoj planini čuva 15 krava i 20 konja, objašvanja da je broj krava na Suvoj planini porastao od kako je pre par godina opština Gadžin Han napravila makadamski put kroz planinu, od Velikog Krčimira do mesta Tri lokve.
„Pre nego što je put prosečen veći broj krava na Suvoj planini imali su stanovnici belopalanačkih sela, zato što je sa te strane već postojao put. Sada Belopalančani imaju 200 krava, a Gadžihanci i ostali oko 600, dok je konja ukupno četrdesetak“, rekao je Andrejević.
Prema njegovim rečima, Suva planina je mnogo pogodnija za tradicionalni uzgoj konja i krava od drugih planina, jer tokom leta ima samo jedan izvor vode.
„Sve životinje tokom leta piju vodu samo sa tog izvora tako da vlasnici lako mogu da ih pronadju. Dodju na planinu, sačekaju dan, dva i njihove krave dodju na izvor. Na Staroj planini ima puno izvora i stočarima je veoma teško da pronadju svoje krave ili konje“, rekao je Andrejević.
Po njemu, meštani gadžihanskih i leskovačkih sela dovoze traktorima svoje krave na Suvu planinu jer je put sa te strane veoma strm pa da životinje ne bi lomile noge, dok krave iz belopalanačkih sela Mokra i Kosmovac sami pronalaze put do pašnjaka.
„Krave same s jeseni silaze sa planine do sela, dok konji silaze samo kada im nije dobro tamo, kad ne mogu da nadju pašu. Prošla zima je bila blaga pa nisu ni silazili sa planine“, rekao je Andrejević.
Dodao je da su prednosti tradicionalnog čuvanja krava na planini brojne, mada je i rizik veliki.
„Slobodni smo tokom većeg dela godine, nemamo obavezu da hranimo životinje. Možemo tokom leta da kosimo i spremamo hranu za zimu. Nemamo mužu, izdjubrivanje. Ima i loših strana, dešava se da vukovi pojedu tele ili ždrebe“, rekao je Andrejević.
Prema njegovim rečima, vlasnici prodaju telad i mušku ždrebad nakupcima jer nemaju kome drugom, dok žensku ždrebad čuvaju.
„Žensku ždrebad ostavljamo kako bi uvećali krdo, dok mušku ždrebad prodajemo jer ne mogu da opstanu u planini. Svaki pastuv ima svoje krdo, a to je desetak, petnaestak kobila. Čim se pojavi mužjak koji pokušava da mu preuzme krdo pastuv ga sklanja i moramo da ga prodamo“, rekao je Andrejević.
Dodao je da su meštani zadovoljni državnom subvencijom od 30.000 dinara po svakom konju, medjutim, ne dobijaju subvencije za krave jer ne čuvaju tovna grla, već „simentalce“ za koje nije predvidjena subvencija.
„Tovne rase imaju po 40.000 dinara subvencije, što bi nama dobro došlo kada bi imala i naša „simentalka“. Medjutim, da ne bi čekali da se ta odluka o subvencijama promeni, pokušavamo sada pokušavamo da promenimo rasu koju čuvamo. Nas nekoliko stočara smo se udružili, sakupili 1.500 evra i nabavili muško tele rase „hereford“. Naredne godine taj bik biće spreman za parenje“, rekao je Andrejević.
Meštanin Malog Krčimira Slobodan Petković rekao je da se na Suvoj planini krave i konji čuvaju na isti način sigurno duže od jednog veka, mada se u medjuvremenu život na toj planini dosta promenio.
„Ranije je na planini bilo mnogo ljudi, čuvali su pre svega ovce. Bilo je više hiljada ovaca i na desetine pastira koji samo tokom zime nisu živeli na planini. Radila je i mlekara na planini, na Tri lokve. Maltene danonoćno se tu pravio sir, kajmak i kačkavalj od mleka koje su ljudi donosili sa svih strana planine“, kazao je Petković.
Prema njegovim rečima, više stotina meštana gadžihanskih sela Kaletinac, Mali i Veliki Krčimir, Ovsinjinac, Šebet, kosilo je preko leta pašnjake na Suvoj planini kako bi obezbedili dovoljno sena za zimu.
„Ja sam po ceo mesec ručno kosio i sušio seno. Spavao sam pod vedrim nebom, samo bi najlon stavio na zemlju ako bi pala kiša. Supruga je dolazila svakog dana iz sela, to je skoro 15 kilometara u jednom pravcu, donosila mi hranu i na konjima odnosila seno“, kazao je Petković.
Meštani Kaletinca, dodao je Petković, koji su kosili pašnjake na Suvoj planini nisu konjima i magarcima odvozili seno, već su ga sakupljali, vezivali u velike bale poput lopti i puštali ih da se sa vrha planine skotrljaju u podnožje planine, pravo u njihovo selo.
„Sad nema ni kosača, ni mlekare. Ostalo je jedno stado ovaca sa jednim pastirom iz Kosmovca. Na planini je dosta krava ali se same čuvaju i same ždrebe. Mi ih ne muzemo, čuvamo ih samo zbog telića“, rekao je Petković.
On je kazao da na par nedelja obilazi svoje krave i odnosi im so, ali ne uspeva uvek sve da pronadje.
„Ponekad neko tele ili kravu zakolje vuk. Skoro je jedna krava uginula medju borovima, ne znam zbog čega. Smrt je to. Smrt vas pronadje i u ovoj divljni“, rekao je Petković.
Prema njegovim rečima, velika većina kravi i teladi preživi na planini uprkos opasnostima koji im prete i sve brojnim čoporima vukova.
„Nekada se iznenadim kad nadjem neku kravu. Ovog leta jednu kravu sam uspeo da nadjem posle tri meseca, zato što je bilo vode u barama, pa nije dolazila na izvor na Rakošu. Oko 300 krava je paslo na jednom pašnjaku, pa je nisam odmah primetio kad sam tamo otišao. Medjutim, kad sam počeo da vičem „Bulka, Bulka“, sve ostale krave su nastavile da pasu samo je ona podigla glavu i došla do mene“, rekao je Petković.
Meštani belopalanačakih i gadžihanskih sela kazali su da bi voleli da narednih godina dodatno uvećaju broj grla koje čuvaju na Suvoj planini. Prema njihovim rečima, na planini ima pašnjaka u izobilju, ali su problem sušne godine kada je na izvoru na Rakošu malo vode, pa je nema dovoljno za sve životinje.
