U Gradskoj kući u Nišu danas je dodeljena nagrada “Branko Miljković” za najbolju zbirku poezije u prethodnoj godini. Laureat je Đorđe Despić, za knjigu pesama “Autohipnoza”, koju je izdala Narodna biblioteka “Stevan Prvovenčani” iz Kraljeva.
Ova nagrada ima veliku tradiciju, pošto je dodeljena po 51. put, a dodeljuju je Grad Niš, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja, dok je organizator dodele Niški kulturni centar.
Uz ovogodišnjeg laureata, događaju su prisustvovali su i raniji dobitnici ove nagrade Alen Bešić i Goran Stanković.
Žiri za dodelu ovog priznanja činili su dr Jelena Mladenović, Petar Matović i Miodrag Raičević, a odluka je bila jednoglasna.
Jelena Mladenović, predsednica žirija, istakla je da se zbirka “Autohipnoza” izdvojila kao “umetnički najuspelija”.
“Motivisana terapeutskim postupkom lečenja sebe kao drugog, upravljanja svesnim mentalnim procesima kako bi se došlo do onih podsvesnih i unutar mreže sećanja duboko skrivenih detalja, zbirka “Autohipnoza” oblikovana je kao koherentna celina, u kojoj se otkriva autor zrele pesničke imaginacije i poetičke pretenzije. Inovativnost kratkih uranjajućih stihova leži u spoju narativnih segmenata i rafinirane emiocionalnosti, od kojih se grade razuđene, ali precizne pesničke slike, dok se suptilnim jezikom ocrtavaju granice bola kao mesta mogućeg isceljenja.”
Ona je potom rekla da je ova zbirka svojevrsni nastavak prethodne Despićeve zbirke.
“Zbirka “Autohipnoza funkcioniše kao antologija utisaka formi komplikovanih sećanja. Njome autor nastavlja već započeto pevanje iz njegove prve zbirke, gde je jasnio kazano da pesme predstavljaju jednu vrstu povreda, odnosno ožiljaka onoga što ostane kada se bolna rana ohladi. Pesnički subjekt u obema zbirkama je onaj koji svojim nostalgičnim uvidima samog sebe povređuje i samog sebe reči.”
Predsedica žirija objasnila je i čime je ova zbirka zaslužila prednost u odnosu na ostale.
“Despićeva “Autohipnoza” izdvojila se među svim pristiglim zbirkama svojim umetničkim kvalitetom, vidljivim pre svega u rafiniranoj i kompleksnoj osećajnosti, pažljivo biranom pesničkom jeziku koji štiti lirske prostore.”
Nagrada je uručena od strane Dušice Davidović, zamenice gradonačelnice Niša
“Gotovo da je nemoguće citirati reči ovog velikog poete jer svaki njegov stih nosi u sebi kompleksnu misao i originalnu formu. Branko je zaista bio dovoljno hrabar ali i dovoljno drugačiji da svojim britkim mislima promeni pravac srpske poezije, a nas učini ponosnima što je rođen upravo u Nišu. Branko je bio učenik gimnazije “Stevan Sremac” u Nišu, gde je njegov književni dar otkriven u Školskom književnom društvu “Njegoš”. Prvu pesmu objavio je1952. godine u beogradskom listu “Zapisi”. Tada je imao 18 godina. Još kao student pripadao je grupi neosimbolista. Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije”, rekla je Davidović, pa poručila:
“Želim da u ime Grada Niša zahvalim svim učesnicima konkursa i čestitam laureatu Đorđu Despiću. Grad Niš je neizmerno ponosan na ovu nagradu, koja nosi ime velikog pesnika, i nadam se da ćemo kroz književne kolonije i nagradne konkurse ubuduće u Brankovu čast negovati misaonu reč u Srbiji, ali i uticati na to da se možda iz ovog kraja pojave neke nove poete dostojne Branka Miljkovića.”
Sam laureat je istakao da nema potrebe posebno govoriti o značaju poezije Branka Miljkovića.
“Ne bih govorio o statusu i značaju koji je naš pesnik zadobio unutar istorije srpske književnosti. Miljkovićev doprinos razvoju srpske lirike u kritici je odavno neporeciv. Budući da je svojom poezijom sa nekoliko naših posleratnih imena, vratio srpsku poeziju u moderne evropske pesničke tokove kojima je ona pripadala i pre Drugog svetskog rata”, istakao je dobitnik nagrade, ali je istakao stav pesnika po kom nagrada nosi ime u jednom od njegovih eseja, a na koji se i sam ugleda.
“”Poezijom pesnik ne polazi od sebe, već se približava sebi.” Rekao bih da je moja poezija upravo na tom tragu. Iako je “Autohipnoza” u dobroj meri iskustvena i autobiografska, u nekim pesmama izrazito nostalgična, poezija je za mene mesto susreta sa samim sobom. Ona jeste približavanje sebi, jer uvek izvire iz onih unutrašnjih duševnih podsticaja, jednako kao i iz otkrivanja zagonetnih relacija koje pesnik oseća i prepoznaje da se prepliću i insistiraju na ravni između prošlosti i sadašnjosti, mašte i realnosti, sna i zbilje, sećanja i zaborava.”
