Medijska analitičarka Mirjana Mirosavljević Bobić, koja je u okviru projekta „Refraktor“ gostovala u Nišu, ukazala je na situaciju u medijima kod nas i u svetu ističući da je glavna razlika – kažnjivost. Naime ni jedan tabloid u Srbiji nije kažnjen zbog objavljenih lažnih tekstova, dok se u svetu takve pojave itekako kažnjavaju.
Žene se seksualizuju u medijima, čemu se treba suprostaviti i zakonima, dodaje Mirosavljević Bobić.
Projekat je podrazumevao i istraživanje javnog mnjenja, odnosno mišljenja građana o tome šta bi oni voleli da čitaju, i da li zaista prema pretpostavkama pojedinih medija, žarko žele senzacionalističke tekstove i laži koje ih pri tom prate.
Tema, što bi se reklo, ko vrata. Nikada je, međutim, nismo pročačkali do kraja i iz analitike izvukli zaključak šta treba, a šta ne treba. Pretpostavljamo da građani žele da čitaju baš ono, što im tabloidi serviraju na tacni.
Mediji, po di foltu, postoje zbog toga da bi građanima pružili istinite i pouzdane informacije. Nikada to nisu činili u potpunosti, što je dobrim delom zavisilo i od politike i političara, koji kanališu istinu. Nikada, međutim, nije ni bilo ovolikog srozavanja informativne uloge medija i njihovog pretvaranja u čist rijaliti, čija jue uloga da zabavi građane, da im podigne adrenalin, da ih isprovocira da svakoga dana trče da kupe novinu, u kojoj će se nastaviti provokativna priča od juče i iz koje će moći da saznaju šta je bilio, i šta se dogodilo novo u međuvremenu. A najčešće se ništa ne događa osim ubacivanja još kojeg detalja, uz ponavljanje teksta od juče, kako bi se „bacila nova koska“ za sutra.
Tabloidi liče na Kasandru ili Malu nevestu, jer im se tekstovi otežu i rastežu do beskonačnosti. Narod (neki narod) ih čita, ko što je željno iščekivao i novu epizodu „Male neveste“.
Tabloidi građane vide kao potrošače i misle da će ih privući ako stave neki senzacionalistički naslov. Ili neku fotografiju koja nema veze sa sadržajem o kojem se piše. Informacije su roba, profit je glavni prioritet.
I šta sada? Ima li rešenja za zaglupljivanje naroda, ili jednostavno nad ovakvim pojavama žmurimo, jer od nečega mora da se živi. Vlasnici medija moraju da žive, a narod ne mora da čita, niko ga silom ne tera.
I to je tačno, ali u toj priči zaboravljamo činjenicu da se narod razlikuje. Da svi ljudi nemaju formiran stav o nečemu, i da im ga mediji svoji nakaradnim tekstiovima formiraju na pogrešan način. Svesno, što je najgore. Zaboravljajući jednu od veoma važnih uloga –edukativnu ulogu koja im, osim informativne po Zakonu pripada.
Mi danas, u medijima, nemamo poučne tekstove, nemamo članke koji se „s merak“ čitaju, jer nam pomažu da nešto saznamo, otkrijemo, obogatimo svoja saznanja. U zamenu za te duge članke, uz koje mora da se sedne, da se u njih udubi sa razumevanjem, danas imamo krupne naslove, malo sitnije podanslove i tekst koji „zalazi u sitna crevca“ ponuđenog naslova. Što gorem, to bolje. Što crnje, to prihvatljivije. Što intrigantnije, to zanimljivije. Niko te i ne pita za istinu. Kakva istina, koga je za istinu briga. Bitno je da se narod zabavlja – na tuđoj sreći, ili tuđoj nesreći, svejedno je.
Stoga tribine, izložbe i kojekakve druge manifestacije verbalnog ukazivanja na problem, ama baš ništa ne mogu da pomognu.Pesnica o sto nama treba i Zakon, koji će reći : Dosta. A ko ne poštuje Zakon, isprazniš mu džepove, pa nek mu misli. I neka pokuša ponovo, ako mu se isplatiu.
Rigoroznost je preko potrebna u ovom poslu. Niko i ne sluti kakve će posledice po buduće generacije imati „žmurenje na jedno, ili oba oka“. Niko ne želi ni da se upusti u analizu mentalnog zagađivanja nacije, koje može da nas dovede do stanja retardiranih umova. A niswmo to, barem nikada nismo to bili. Žalosno je jedino, što sledeći zapad i razvijene zemlje, sledimo samo ono što je dekadentno u njima i pretvaramo se u loše kopije razvijenog sveta, gubeći ono najbolje što smo imali i po čemu smo bili uvek u prednosti: bistar um i zdravu pamet.
14.Novembar
