Poslednji je dan odlazeće godine. I prilika da svako od nas baci pogled u ogledalo i upita se: šta ostavljam iza sebe? Šta sam uradio dobro za sebe, svoju porodicu i državu? Da, dobro ste čuli – i državu. Jer država nije imaginarna tvorevina, država – to smo mi. Svako od nas pojedinačno, uklopljen u celinu. Što će reći – svako mora ponešto da uradi za opšte dobro, radeći svoj posao kako valja. Na poslu, u školi, na fakultetu……svuda gde smo se našli i imali priliku da svojim delanjem činimo dobre stvari. Neko manje, drugi više, a svi zajedno najviše.
Računice svode i važni ljudi na raznim važnim mestima u državi. Uključujući i predsednika koji je održao godišnju konferenciju za novinare na kojoj je progovorio o najvažnijim učinjenim stvarima, istakavši i neke na koje je, kako kaže, ponosan. Pravo da vam kažem i ja bih, da sam na njegovom mestu.
Najveću pažnju mi je privukla briga o mladim majkama i Zakoni, usvojeni krajem ove godine, koji obećavaju njihov znatno bolji položaj. 300 hiljada za prvo dete! Malo li je? Po 100 za drugo i treće, kao jednokratna davanja, i dodatna stimulacija: po 10 000 mesečno dve godine za drugo, i 12 hiljada za treće dete tokom 10 godina. Ako smatrate da je to malo, ili da je nebitno, onda nešto nije u redu u percepciji problema. Valjalo bi osvrnuti se unazad, malo analizirati, uporediti, podvući crtu, pa onda ocenjivati.
Oduševio me je, a mali je broj običnih ljudi to primetio, korak koji planira država izmenjenim Zakonom – da sve buduće majke, koje nemaju rešeno stambeno pitanje, dobijaju od države od 20 do 50% sredstava kao učešće, za kupovinu stana ili kuće. I što će se taj stan voditi na majku, jer je ona najzaslužnija i najbrižnija oko odgajanja dece , reče predsednik, ali ga mnogi i ne čuše. Skoncentrisali se na traženje grešaka i onoga što je, prema njihovom mišljenju, prioritet.
Privukla mi je pažnju i pomoć određenim strukturama društva, zaslužnim za pojačano angažovanje u doba korone, kakvi su zdravstveni radniici. Samo se vi smejte, znam da neki već u glavi imaju million kritika na njihove propuste i rad, ali bih htela da vas pitam: Da li biste voleli da radite u Kovid bolnici u Kruševcu, u kojoj su u proteklih godinu dana ležali najteži pacijenti, da li biste želeli da svakodnevno gledate umiranja oko sebe, i smrt u oči, na koju niko od nas nije imun. Pa se smejte i dalje, ako imate dušu.
Mladim ljudima po 100 evra posle Nove godine. Ja to vidim kao brigu, izvinite ako sam slepa, jer znam da mnogi to vide kao kupovinu glasova pred izbore. Samo da znate, nisu mladi ljudi glupi, neće se oni prodati za 100 evra i glasaće onako kako su naumili, ali će država imati bar malu satisfakciju da je za njih nešto učinila. Da ih je podsetila da na njih misli, a misliće sigurno i kroz brojne Zakone i poteze, kako bi im i stvarno pomogla da bolje žive u svojoj zemlji, a ne u tuđoj. Ja to tako vidim, a vaše je parvo da vidite drugačije.
Ne bih ja sada o svemu o čemu je predsednik govorio na godišnjoj konferenciji, ne bih o stvarima u koje se malo razumem, ali se u ono što sam navela kao primer razumem, zato što sam majka, zato što bi i meni sve gore navedeno itekako bilo od pomoći, ali ga nije bilo u to vreme. A i vi dobro znate da nije.
Nego, da se ja vratim na početak priče. Reče predsednik šta je uradio kao predsednik. Nekome se dopalo, nekome nije. Po običaju. Mi na stvari gledamo pristrasno, s koje god strane se našli. Ali sam htela da vas pitam: šta ste vi uradili? Šta ostavljate iza sebe? Kako ćete ispratiti staru godinu? Sa nekim rezultatom, postignutim u životu, ili kao još jednu u nizu, pa će stići Nova u kojoj će nam biti bolje. Neće nam biti bolje, nikada nam neće biti bolje sve dok arčimo godine uzaludno čekajući da nam Deda mraz nešto donese. Nekome je, odlazeća bila najlepša, nekome najteža, a nekome i poslednja. Mislite li da je pametno da dočekamo i poslednju, ne učinivši ništa od svojih života?
31. decembar
