Glavni i odgovorni urednik veb sajta FakeNews – Tragač Stefan Janjić kaže da je veoma teško ustanoviti koliko se u Srbiji, gde je registrovano više od 2.000 medija, emituje lažnih vesti, a samo delić istrage FakeNews tragača pokazuje da su dezinformacije svakodnevne.
A lažne vesti šire i mediji, i društvene mreže. Pa ne znaš šta je opasnije i gore.Većini medija, po navici „čuo sam ili pročitao sam” – verujemo. Ili, makar, verujemo onima koje smo odabrali da im verujemo. Društvene mreže smatramo kao mogućnost za pluralizam mišljenja, i ubeđeni smo da tu svako može da kaže istinu bez cenzure ili nečije pretnje i prozivke. Mislimo da smo okruženi hiljadama prijatelja, a zapravo smo zarobljeni u krug istomišljenika sa kojima se međusobno dopisujemo, šerujemo jedni druge i, u krajnjem, oblikujemo svoje i tuđe mišljenje. Čim se, na društvenim mrežama, pojavi neko sa suprotnim mišljenjem od mišljenja „mislioca”, komentar nestane u vrlo kratkom roku. I tako nastaje jednoumlje, a što je još gore – jednoumlje zasnovano na neistini.
Lažne vesti u medijima prolaze ko od šale, za razliku od nekog ranijeg perioda kada se ozbiljne informativne kuće ni u snu nisu usuđivale da plasiraju lažnu vest. Možda neku poluistinu (koja je jednako štetna), ali laž nikako. Građani i takve vesti lako vare, veruju u njih i šire ih dalje. Što će reći, svi oni – i mediji i društvene mreže – kreiraju javno mnjenje, zasnovano na lažima. Da ispraviš to u nastavku, nećeš moći nikada. Čak i ako ti pođe za rukom u nekim slučajevima da istinom ubiješ neistinu, sumnja uvek ostaje po sistemu “gde ima dima, ima i vatre”.
Na put lažnim vestima ne može nikad do kraja da se stane, a jedini pravi način je podizanje nivoa medijske pismenosti, kako bi građani postali osetljiviji, svesniji i manje podložni manipulativnim sadržajima kojima su izloženi.
Što, apsolutno, nije lako. Koliki je procenat onih koji pred vešću sa sumnjivim sadržajem zastanu, promisle, analiziraju i pogledaju da li postoji realna osnova da je takva vest istinita?
A trebalo bi, tim pre što postoje vesti koje mogu naneti veliku štetu- bilo građanima, bilo institucijama ili pojedincima.
Najopasnije su one koje su povezane sa zdravstvom i zdravstvenom politikom, kao i sa bezbednošću i bezbednosnom politikom, a njihovim deljenjem na društvenim mrežama daje im se novi novi život.Pa može doći do panike, recimo.
Ako je za utehu, svaka zemlja ima taj problem, ali je pitanje svakog pojedinca ponaosob da se posveti svom medijskom opismenjavanju i ličnoj borbi protiv dezinformacija.
Veliki mediji imaju veliku odgovornost za sprečavanje širenja lažnih vesti. Postoje redakcije koje imaju dobre “čekerske“ timove koji se bave proverom podataka. Nije samo u pitanju greška, nego i kako se prema toj grešci postaviti. Neki mediji ne haju za to, njima je prioritet da imaju što više čitalaca, što više pratilaca, što više klikova i neće prezati ni od čega da to i ostvare.
Tako ostajemo sami sa sobom, svojim razumom i savešću. Da pročitanu vest prosejemo kroz sito i rešeto, pa šta od nje ostane. Ponekad ne ostane ništa.
Nesreća je u tome što smo svi mi pomalo pristrasni i subjektivni i što ćemo prihvatiti laž jer nam odgovara, iako podsvesno znamo da je laž. Pa ćemo, u želji da i sami sebe ubedimo u to, laž širiti dalje i sticati istomišljenike usput.
A društvene mreže su za ovu vrsu aktivnosti dušu dale. Lagano se, uz pristajanje na sve to, pretvaramo u lažove, gradeći lašni svet oko nas.
Posle nam kriv djavo što ne znamo što kod očiju ne vidimo šta je crno, a šta belo. Pa ne vidimo ne zato što nemamo oči, već zato što smo slepci kod očiju.
29. Avgust
