Lagano se privikavamo na sve što nas je snašlo, na sve što je niotkuda banulo u naše živote, poremetilo nam totalno koncepciju življenja, izbacilo nas iz koloseka, pa ako baš hoćete – i prilično nas iznerviralo. Neki, onako ukorenjeno bundžijski ne prestaju da gunđaju, ali nov način života svejedno prihvataju. Neki to čine uz blago negodovanje, a neki jednostavno čine , jer smatraju da tako treba.
Prvo smo se navikli na „bolesno” pranje ruku, koje do sada nismo upražnjavali u tolikoj meri. Polako i na maske sa kojima nismo mogli da dišemo normalno, ali nam sada i ta aktivnost ide od ruke. Rukavice, što da ne, samo ukoliko smo uspeli da ih kupimo.
Sasvim neosetno smo se prilagodili situaciji samovanja u sopstvenoj kući, čiju toplinu tek sada upoznajemo. Zavirili smo u sve njene ćoškove i otkrili da i nije tako loše biti u rođenoj kući.
Da idemo u prodavnicu, apoteku, banku, poštu u određeno vreme a ne kad nam se prohte i u minut do 12 i to nam je postalo normalno. Posle nekoliko sedmica nam se čini da gradski autobusi zapravo nikada i nisu postojali. Može se i bez njih.
Ne ubijamo više vreme u kafićima i kafanama sedeći satima uz kafu ili jedno piće i raspričavajući se o ispraznim stvarima, koje nam troše minute i sate dragocenog života. Ne gluvarimo okolo bez cilja, često prezirući sebe zbog izgubljenog vremena, a ponavljajući iznova ovu radnju iz dana u dan.
Naučili smo za kratko vreme da sa najrođenijima u kući razgovaramo gledajući se u oči i shvatili da imamo o čemu da razgovaramo. Počeli smo da se interesujemo za prijatelje, rođake i bliske nam ljude, da pitamo za njihovo zdravlje. Nekakom iznenada pojavila se u nama i želja da drugima pomognemo, da pružimo ruku, nasmejemo se i izgovorimo pokoju lepu reč.
Sve što radimo, poprima drugačiju formu, a mi se formi bez pogovora prilagođavamo. Zbog našeg, i tuđeg dobra. Brinemo za najbliže, brinemo za komšije, brinemo za sve ljude oko nas, za ceo svet. I
čudimo se sebi kako to do sada nismo ni umeli, ni znali, a sve je bilo isto, osim straha ukorenjenog u svakom od nas, straha od nepoznatog što nas je približilo i učinilo drugačijima.
I na smrt smo počeli da se navikavamo. Na žalost. Gledamo je drugačijim očima i uz saznanje da je smrt jedna od retkih stvari u kojoj smo svi jednaki. Prosto se desi, bilo kome i bilo kada.
Mnogo toga se promenilo u našim životima, a mi se na promenu tako brzo navikli. Kao da smo se za nju dugo, dugo pripremali.
Nema više politike koja nam je, koliko do juče, bila u svakoj pori života. Kao da nikada nije ni postojala. Nikoga više nije briga šta je kazala Angela Merkel, Makron, Tramp…..šta nam je poručila Evropska unija i hoće li Priština ukinuti takse ili neće. Koga briga za sve to, i za sve njih?
Život, naprosto, teče u promenjenim okolnostima u kojima nevidljiva sila drži konce u rukama i ima kontrolu nad nama. Nad nama ovde, nad njima u Italiji, Nemačkoj, Španiji, Rusiji, Americi……nad svima podjednako. Jogunaste i neposlušne kažnjava, satera u ćošak i natera, da na kraju uz žrtve i sami postanu poslušni. Svi smo jednaki na čitavoj planeti. Tanka, nevidljiva nit, nas spaja i – nekako mi se čini – pokazuje put kojim bi valjalo ići. Kojim bi, zapravo, trebalo da idu svi – bez obzira kome pripadaju, koja im je boja kože i u kom delu sveta su se rodili.
Svi bi da, ponešto, učine za sve. Nesreća se širi, ali se i dobrota širi. Jedni pomažu drugima, jedni se drugima nalaze u nevolji, i jedni i drugi tuguju jednako nad svojima i nad tuđima. I svi se svojski trude da učine nešto što bi mnoge na kugli zemaljskoj obradovalo i olakšalo im život. Ideja milion, akcija bezbroj, dobrote među ljudima više nego ikada.
Na patos me je bacila ideja slavnog italijanskog tenora Andrea Bočelija koji će u nedelju, na Uskrs, nastupiti u praznoj Milanskoj katedrali, a nastup će se u 19 sati prenositi putem YouTubea.
Njegov nastup će ove godine biti nešto drugačiji upravo zbog promenjenih okolnosti, zbog pandemije koronavirusa, ali kako je naglasio slavni operski pevač, to neće umanjiti njegov značaj.
Poziv za ovaj nesvakidašnji i emotivan nastup stigao je od milanskog gradonačelnika Đuzepea Sale , a sam koncert nosi simbolični naziv „Music For Hope“ i predstavlja snažnu poruku ljubavi i nade kako Italiji, tako i čitavom svetu. Prateći mere nadležnih institucija, u katedrali neće biti prisutna publika. Za koncertni nastup pomno su odabrane kompozicije, ovom prilikom aranžirane za glas i orgulje, a među njima će biti izvedene i omiljene numere „Ave Maria“ i „Sancta Maria“.
Andrea Bočeli će pevati u praznoj dvorani, a slušaće ga ceo svet. I znaće da peva celom svetu, a i svet će znati da Andrea peva za sve podjednako. I ceo svet će tada biti u Milanskoj katedrali.
Ma ima simbolike u tome, itekako je ima. I na to se lagano navikavamo. Da ceo svet smestimo u jednu Milansku katedralu, i da jednog čoveka sluša ceo svet.
08.april
